Nikola Kolja Pejaković poznat kao glumac i režiser, ali pre svega po scenarističkom radu na filmovima “Lepa sela lepo gore”, “Rat uživo”, “Ledina” i hit seriji “Vratiće se rode”, uporedo je na muzičkoj sceni stekao status kultnog autora već sa prvim albumom “Mama, nemoj plakati” (2002), snimljenim pod firmom Kolja i Smak Belog dugmeta.

Nakon “poročnih” hitova kao što su “Sjeo sam za švedski sto” i “B.J. Blues” sa prvenca, Pejaković je svoj osoben autorski izraz nastavio sa pesmama poput “Haljinice boje lila” i “Eto, udade se ti za konja” na podjednako izazovnom drugom albumu “Kolja” (2009). Tek nakon romantično intoniranog i “pročišćujućeg” trećeg albuma “Grobovlasnici” (2013), Kolja je osetio da je vreme da se sa svojim bendom susretne uživo sa publikom – Pejakovićev prvi koncert u karijeri uspešno se odigrao 21. marta 2015. godine u ispunjenom beogradskom Domu sindikata, gde ga je pratio bend Grobovlasnici.

Konačno, Kolja je kultni status učvrstio kod publike i kritike odlično prihvaćenim četvrtim albumom “4 Prsta” (Long Play 2018), pozamašnu zbirku od 19 kompozicija pretežno utemeljenih u bluzu, u produkciji Voje Aralice, a izdvojile su pesme “Može malo sutra”, “Ala je lep ovaj svet” (na stihove Jovana Jovanovića Zmaja) i “Svaku noć je isti mrak”.

Od samog početka Kolja sarađuje sa producentom i gitaristom Vojom Aralicom (“Voja je genijalno producirao i svirao na pločama. Nanjušio je da tu nešto ima, i odveo me u studio”), a treba istaći i klavijaturistu Ivana Aleksijevića Pančevca (“Svetski kvalitet, izuzetan talenat, srećan sam što sviram sa njim”), dok bas i kontrabas svira Milan Pavković i odnedavno bubnjar Sale Ranković.

Kako bi Pejaković opisao muziku koju svira? “Kako god okreneš, to je bluz”.