Lenjingradski kauboji vole rakiju

Pred prvi koncert u Srbiji 9. maja, pevač čuvenih Leningrad Cowboys, Tipe Johnson, govori o tome šta publiku očekuje u beogradskom Domu sindikata, otkriva da momci iz benda vole rakiju, ženski veš bačen na binu i posebno kada u publici vide svoje dvojnike!

„Dolazimo kod vas prvi put i to ima posebno značenje. Ljudi nas još nisu čuli i videli uživo i mogu obećati da to neće biti samo još jedan prosečan, običan, svakodnevan koncert, zbog toga kako će stvari izgledati i zvučati. To je rok šou ali ima raznih drugih elemenata i biće to za sve vas jedno potpuno novo iskustvo. Promeniće život ljudima u Beogradu zauvek“, kaže Johnson u intervjuu Long Play-u.

Long Play: Pošto se susrećete premijerno s našom publikom možemo li od vas očekivati nešto posebno, u odnosu na koncerte u gradovima gde ste bili već milion puta?

Johnson: Biće nešto ekstra, to je sigurno, tako smo odlučili. Mada nam 9. maj još izgleda daleko pa o toj nameri nismo još detaljno debatovali. Ali mislim da ćemo uraditi nešto zaista posebno, samo što još niko ne zna šta.

Long Play: Šta znate o Srbiji?

Johnson: Uh, pa znam da ste osvojili ‘Pesmu Evrovizije’. Beže u Helsinkiju (smeh)? Baš se radujemo dolasku u Beograd, tu ćemo saznati sve što je potrebno.

Long Play: Kad si već pomenuo Evroviziju, zašto vi nikad niste učestvovali. Nekako mi se čini da biste se fino uklopili u to šarenilo?

Johnson: Ranije su nas pitali da li bismo učestvovali, ali smo odlučili da to možda baš i nije naš fah. Mada…nikad ne reci nikad. Ko zna možda jednom odemo… međutim tada kad su nam nudili da se prijavimo mislili smo ‘pa možda ne ovaj put’. Mislili smo da tamo ima ionako dovoljno ljudi koji se smešno oblače i bez nas (smeh).

Long Play: Ljudi u svetu su uglavnom saznali za vas kada ste nastupali za ruskim vojnim horom Aleksandrov. Sada u Beograd dolazite sami bez Rusa. Je li to znači da će šou biti siromašniji?

Johnson: Ne. Suprotno. Bez Rusa možemo biti mnogo spontaniji. Kad su Rusi sa nama stvari moraju biti strogo uvežbane. Nema prostora da se usred pesme uradi nešto neplanirano, kao kad se okrenem bendu i podviknem da budu tiši ili da produžimo još malo pesmu na koju publika podvlači. Sa Rusima to ne možeš. Ljudi su klasično obrazovani muzičari, imaju note i dirigenta. Daleko je slobodnije bez Rusa. I luče.

Long Play: Koje pesme će Beograđani sigurno čuti?

Johnson: Prilično sigurno ćemo svirati ‘Delilah’, možda ‘Eloise’, ‘Those Were the Days… Eto te tri.

Long Play: A što se tiče rok klasika, poput, ne znam, „Smoke On the Water“?

Johnson: Želiš čuti naše izvođenje ‘Smoke On the Water’ u Beogradu? Long Play: Pa, da, što da ne.

Johnson: Onda dobro. Računaj da hoćemo. Dogovoreno! (smeh)

Long Play: Hvala! Da li vam se možda javio neki od muzičara čije ste pesme obrađivali da kaže svoje utiske koliko je zadovoljan ili nezadovoljan?

Johnson: Pa i ne baš. Ne znam da li zato što se plaše da nas kontaktiraju ili možda misle da su velike zvezde pa ne moraju da pričaju sa tamo nekim čudnim bendom iz Finske. Mada, bilo bi zaista zanimljivo i lepo da dobijemo više povratnih informacija kako je koja stvar legla.

Long Play: Kako odlučujete koju pesmu obraditi?

Johnson: Predlozi pljušte iz svih pravaca. Neko pomisli ‘ovo bi moglo’, pa isprobavamo da li je to tako. Obično lako i brzo se vidi da li će pesma funkcionisati u našem aranžmanu.

Long Play: Imaš li lično neku omiljenu stvar?

Johnson: Ja sam veliki fan AC/DC i volim ‘Let There Be Rock’.

Long Play: AC/DC inače u maju dolaze u Beograd, tako da slobodno možete malo naložiti publiku sa ‘Let There be Rock’.

Johnson: Da. Vidiš nama je lako da sviramo njihovu stvar, ali mislim da bi njima bilo baš teško da odsviraju „Let There Be Rock“ onako kako je mi sviramo.

Long Play: Poznati ste po uvrnutim frizurama, cipelama, uniformama. Odaj neke tajne, recimo jesu li to sve perike ili neko od vas uzgaja takvu pravu kosu…

Johnson:…upozoravam te da ulaziš u opasne vode! (smeh) Znam da moraš pitati ali ti moram reći da ti ne mogu odgovoriti. Neke tajne moraju ostati tajne. Neka Leningrad Cowboys i dalje okružuje veo misterije (smeh).

Long Play: Ima vaš 11 momaka i dve plesačice. Frizure i cipele uzimaju dosta prostora. Kako izbegavate sudare na bini?

Johnson: Često čulo (smeh)! Ne znam. To ti je jedna od tih misterija Leningrad Cowboys. Ima puno momaka na bini uz dve lepe plesačice, ali uspevamo da se ne sudaramo previše.

Long Play: Većina bendova imaju tri ili četiri člana i uspevaju da se posvađaju i rasture bend. Vi svirate već dve decenije, pa kako održavate mir i stabilnost?

Johnson: Ko kaže da je mirno i stabilno? (smeh) Važan razlog je što ne sviramo puno koncerata godišnje. Imao dosta vremena kada ne moramo da se viđamo. Znači ne srećemo se previše često, pa to pomaže.

Long Play: Imate zanimljivo ime, spajate zanimljive stvari, pretpostavljam da niste samo zezantski bend već da ispod sve te zabavljačke ljušture tu ima i nekih političkih stavova?

Johnson: Da – „pravite traktore a ne rat“, to je definitivno naš politički stav (smeh). To otprilike govori ko smo i šta smo. Nismo politički usmereni. Mi smo ‘good time party bend’ i u rokenrol stavljamo dosta slavenskih elemenata. To je sve.

Long Play: Da li se i kada može očekivati treći film o Kaubojima sa Akijem Kaurismakijem?

Johnson: Uvek ima planova za film. Posebno uveče posle dobrog pića, onda se razvežu jezici i mozgovi i nastaju veliki planovi (smeh). Najteže je uskladiti rasporede raznih ljudi. Praviti film nam je sada vremenski jako zahtevno i teško. Treba puno vremena za pripreme, ali već neka idejica o tome vri u nama.

Long Play: Poslednji album „Zombie’s Paradise“ je izašao jos 2006. godine. Imate li nešto novo na vidiku?

Johnson: Ništa definitivno, ali kao što sam rekao i o filmu ima nekih ideja o novom albumu. Nismo zakazali termin u studiju, ali radimo na idejama. Jedino mogu obećati da ce novi album biti različit od prethodnika. Nema smisla raditi „Zombie’s Paradise 2“.

Long Play: Koja je najluđa stvar koja vas je zadesila na nekom koncertu? Je l vam doleću ženske gaćice ili grudnjaci?

Johnson: Ponekad se to dešava, mada ne bi se žalili da to bude malo češće (smeh). S druge strane sa nama su i dve plesačice pa se možda dame u publici onda ustručavaju da ne pogode njih (smeh).

Najluđe je bilo kad smo svirali na nekom bajk festivalu, ne želim pamtiti kada i gde. Bio je totalni haos, raspored festivala se bio raspao, a povrh toga naš bubnjar nije hteo na binu jer nije bilo votke. Dakle, ponavljam bio je bajk festival i moglo je biti veoma, veoma gadno, ali smo se stisli i pregurali svirku. Tačnije rečeno to nam je mogla biti najluđa svirka…

Long Play: Ah, konačno neke tajne isplivavaju na površinu. Znači potrebna je votka za izlazak na binu!

Johnson: Ne, ne. To je samo bubnjar (smeh). To je deo njegovog rituala.

Long Play: Vi ostali bi onda trebalo da probate srpski nacionalni specijalitet – rakiju!

Johnson: Ko kaže da nismo? O, da! To smo probali! (smeh)

Long Play: I stručno mišljenje?

Johnson: Jedna časa nije dovoljna, treba ti više. Votka je brža, a za rakiju je ipak potrebno malo više vremena i rafiniraniji ukus, što će reći potrebna je baš praksa za rakiju. Mada je konačan rezultat manje-više isti (smeh).

Long Play: Dešava li se na vašim koncertima da se u publici pojave ljudi obučeni kao Leningrad Cowboys?

Johnson: O da! Dešavalo nam se da dođu grupe od po čak 20 ljudi odeveni kao Leningrad Cowboys. Bivalo je sjajno! Čak smo naše dvojnike penjali na binu sa nama.

Long Play: To zvuči opasno. Moglo je doći do zabune, da neki lažnjak zauzme mesto pravog Kauboja i onda nastavi uspešnu muzičku karijeru.

Johnson: Ma ne (smeh). Kosa ih je odavala. Nije bila na visokom nivou kao naša. Istina, ljudi su se stvarno trudili i rezultati su bili odlični, ali ipak naše iskusno oko bi provalilo razliku.

Long Play: Podržavate dakle ljude namerne da se možda uniformišu kao Leningrad Cowboys i u Beogradu?

Johnson:…ako kažem da, nastaće lom u Domu sindikata (smeh)… Ma koga briga. Odgovor je: DA! Voleo bih da se i u Beogradu pojave ljudi kao Leningrad Cowboys. Definitivno! što više Leningrad Cowboys na ovom svetu, to bolje (smeh)!

Imam ja sad za tebe jedno pitanje – kakva je dvorana taj Dom sindikata?

Long Play: Staromodna dvorana iz socijalističkog doba. Dostojanstveni hram srpske narodne i zabavne muzike.

Johnson: Nisam znao, izvini na tome i na činjenici da ćemo dvorani onda oduzeti to dostojanstvo (smeh).

Long Play: Planirate li možda da posetite i neke znamenitosti Beograda?

Johnson: Ne znam. Obično pokušavamo kad dođemo u neki grad u kome ranije nismo bili da vidimo nešto više od hotelskih soba. Možda skočimo do grada. Naravno u „civilu“. Drugačije bi nas možda suviše lako prepoznali na ulici (smeh).