Grlo u kome živi slavuj tuge

Piše Peca Popović
(Osvrt na koncert Amire Medunjanin i Ante Gela 29. decembra 2015. godine u Narodnom pozorištu u Somboru. Objavljeno u Blicu, sada prenosimo uz dozvolu autora)

Jedne proste decembarske noći drum je vodio pored salaša severa Bačke ka Somboru. Sve i pored one krivine gde se jedne slične noći, a od tada je zemljom proteklo mnogo vode, prevrnuo jedan iznajmljeni “tristač“. Ugruvan šofer će nekako stići do kafane u gradu da tamo, baš te baksuzne večeri, čuje bandu Mikajla Lakaoša i pesmu koja će u mnogome promeniti njegov život. Tužbalica iz zadimljene birtije zvala se “Đelem, đelem“, a šofer Saša Petrović. Potom će poći da putevima bez kraja zauvek traži srećne cigane. A pesma će vremenom dati svim drumovima krila i postati deo legende koju će na sve strane sveta razneti skupljači perja i kolekcionari tužnih radosti. Gde prestaju drumovi, nastaju gradovi u kojima takve pesme dobijaju pun smisao. Tako je to uvek u tem Somboru. Kažu da je jedan grad voljen onoliko koliko je o njemu pesama ispevano. Ako je po tome suditi, onda je Sombor ili Ravangrad zaista varoš koja se voli, koja ima svoje lice, dušu i aromu, iz kojeg se teška srca odlazi i u kome raste bođoš. Drvo što raste samo tu i nigde više u svetu. U drugim varošima ima ga pod drugim imenima. Nekad su pravili ladovinu fijakerima, danas bođoši obuzdavaju vetar i čuvaju jedno staro pozorište u kome svako vreme izgleda kao bajka. Ova bajka ima jedan čin u trajanju od dva sata. Predivno pozorište koga čuvaju bođoši i koje ulazi u 135 godinu postojanja prepuno je publike, bolje reči bačkih patricija u sali i na bini. Usred scene gitarista i pevačica. Svi okupljeni oko muzike kao odanosti zavičaju i vremenu. Divno što u sali otmenih svodova svako ima šansu da se nasloni na neku pesmu. Znamo da su tamo odavno naše snaše zavolele tamburaše a gospoda pevačice sa svilom u glasu. Ne postoji uzvodno od neba. Dakle, ove večeri: Amira Medunjanin i Ante Gelo! Dvojac koji čuva onu istinu da se snovi mogu zaboraviti, a da supesme večne. Sve što je moglo da se napiše o Amiri, poslednjih godina već je napisano. Sedeći u plišu loše broj 8 razmišljam o onim vremenima kada su zbog takvih pevačica čestiti ljudi ostavljali porodice, prodavali imetke, ludeli, bankrotirali, vršili samoubistva. Šta takve imaju u sebi?! Kad to budemo tačno znali, ta muzika više neće biti izazovna, niti će iko pokušati da objasni o čemu se, zapravo, radi. U svakom slučaju to čudno i čulno duboko intimno pevanje, drevno koliko i nebo, iskonsko koliko i krv i različito od svega logičnog što objašnjava bezdušnost ovog vremema, u kome je sve raskrinkano, paradoksalno, i dalje nosi čudo da razoruža i razgali slušaoca. To što nudi Amira, bez obzira koji stil muzike volite, je slavljenje života, a život nije uvek zabava i igra. Taj njen sevdah, kao grčki rembetiko, portugalski fado, brazilska modinja, argentinski tango, angolsko naricanje, afro-američki bluz ili zelenortska morna je muzički žanr posebne melanholične vrste, melanž tradicionalne muzike, starogradskih bisera i pesama modernih autora, koji uvek iskreno i jednakim žarom, unutrašnjom snagom, kao i lepotom glasa naglašava odvojenost, čežnju, setu, i sve tuge obespravljenih ili ostavljenih u iskušenju bola. Amira je pevačica pamćenja i zato ne peva na način koji se očekuje i zna. Prepoznavajući tajnu svake pesme peva skupoceno, uvek pomalo oklevajući sa prirodom vlastitih i naših emocija. Ritam koncerta koji iznosi glas uz akustičnu gitaru je usporen, svečan, sav od unutrašnjeg vrenja, sav od velike pretprazničke pene. Nekako intimizira bezdan ravničarskih nebesa, skraćuje nedoglede naših predrasuda, naše proste ljudske razlike i sve prostore molskih tišina. Zavlačeći ruku u nedra zavičaja u zavetnim slikama traži uzvišenu utehu. A u ovakvim noćima i okolnostima sve se čuje i svaka pesma truje. Postoji neki viši sadržaj tih tužbalica jer iz njih potiče reka što ostavlja fini talog ličnog zlata u dnu čovekovog bića. Amirina čarolija se ogleda u tome što davno poznate pesme donosi na nepoznat način. Kao što Dajan Krol pevajući standarde koji se mogu čuti u svakom baru ili hotelu ovoga sveta, jedina stvara istinske umetničke doživljaje. E to, taj nepoznat i različit a razoružavajući način, Amiru uveliko odvaja od stotina balkanskih a Dajan od miliona svetskih pevačica. To je glas anđela kao što sevdah nije samo kad „plačes i pevaš“. Kad veruješ u pesmu koju pevaš, ljudi to čuju! U tom programu svedeni bluz našeg okruženja pripada podjednako geografiji i ljudima prevazilazeći svaku predrasudu. Dok Ante pažljivo prebira po žicama, ne želeći da uvredi tananost trenutka, Amirin vokal rasteruje svaki mrak i skraćuje svaku daljinu. Glas u čijoj se čistoći i čežnji oslikavaju vekovi zajedničkih suza i pojednačnih poraza. Neprestano nudeći lični kardiogram ona uvek pronalazi autentični tonalitet. Kad se odista veruje u ono što pobožno peva, onda se razgrće i sve ono što se u našim biografijama nalazi u senci ili zaboravu. Amira stalno niže ogrlice od skrajnutih pesama, zanosa i strasti, znajući da nema ničega radosnijeg od mogućnosti da se ponovo plače uz stare pesme ali na novi način. Njena posebnost se ogleda i u dodavanju novih vrednosti utišanim zvucima prošlosti. Ta šejtan dama nosi istinsko osećanje velikog praznika, bez obzira koji je dan. U Somboru nam je lečila dušu jednog običnog utorka.