Gde stiže moje sećanje

Ugledni beogradski rok novinar i publicista Petar Peca Popović danas je povodom 25 godina od prvog koncerta Bajage i Instruktora 21. aprila 1984. godine u Domu sindikata, u dnevniku Blic napisao dirljiv komentar naslovljen „Gde stiže moje sećanje“, u kojem je podsetio na jednu od najblistavijih muzičkih karijera na području bivše Jugoslavije.

U nastavku donosimo u celosti Popovićev tekst. Vredi ga pročitati: „Na današnji dan ima tome tačno 25 godina, krenuli smo u Dom sindikata na jedan koncert, a sa njega izašli sa saznanjem da je u naš život zauvek uleteo Momčilo Bajagić. Nekadašnji gitarista Riblje čorbe uneo je u prostor zajedničke intime dozu pozitivnosti, koju Orvel nije zacrtao za 1984: sa limenim trubama i na malim slonovima krenuli smo na Berlin, zbog Marlene i Tamare i zbog tekile gerile i papalina, zbog ludaka na krovovima i bačenih ordena, nama se pod trajno pomerio.

I kao što Apple kompjuter nije bio u scenariju tih dana, tako ni Bajaga nije bio predviđen. Dogodio se. Zauvek. Bajaga je neizbrisiva strana domaćeg rokenrola. Učestvovao je u najviše najuspešnijih ploča ovdašnje diskografije, autor je najvećeg broja različitih klasičnih hitova, sa Ribljom čorbom i Instruktorima, odsvirao je najviše koncerata u istoriji jugo-roka. Tokom 25 godina karijere, u poslu u kojem se miljenici brzo troše, usprkos žestokim iskušenjima i lošim trenucima, sačuvao status čestitog momka, voljenog muzičara i porodičnog čoveka. U najsurovijim danima jugoslovenskog cunamija romantikom, vedrinom i optimizmom pomogao da se očuvaju najljudskija osećanja. Emotivnim amajlijama štitio nas od ružne stvarnosti.

Iako su Bajagini kompozitorski i pesnički talenti nesporni, kritičari su širili rezervu prema njegovim vokalnim sposobnostima ukazujući na monoton bariton i narativni vokalni stil skromnog opsega. Međutim, mnogi upravo poštuju Bajagin „nesavršeni glas“ kao jedan od zaštitnih znakova ovdašnje muzike, pošto je on takav možda najpodesniji za „donošenje“ kompleksnih i deskriptivnih stihova. Tim tekstovima koji su uvek uspevali da se izdignu iznad trivijalnosti, tekstovi kojima smo verovali, osećali ih i prepoznavali, osvojio je i srca i poštovanje južnoslovenske publike.

Istovremeno, Beograđani su posebno privrženi njegovim pesama koje u velikoj meri simbolišu Beograd. Bajaga pripada redu odabranih beogradskih stvaralaca. Kao što se Vladimir Velmar Janković ispeo na Kalemegdanski greben da bi obznanio duboku analizu o ovdašnjem čoveku, kao što je Duško Radović postavio svoje gnezdo na vrh Beograđanke da bi gajio, pazio i branio duh ispod ovog neba, kao Momo Kapor koji je gluvareći sakupljao zlatno trunje grada, tako poslednjih četvrt veka Bajaga ostavlja originalno poetičnu i šarenu sliku Beograda.

Svestan da mogu poneti greh totalnog laika, sklon sam da uporedim žeđu Crnjanskog iz besmrtnog „Lamenta“ nad Beogradom sa onom setom koja provejava iz Bajaginog „Ruskog voza“. I još nešto, pevajući sa svojim drugovima, biserima sa asfalta i kaldrme rasutim od Aljaske do Australije, on nas, jače od drugih, podseća na istinu da velika seoba čarnojevića, zapravo, nikad i neće biti okončana. Takav nam je usud.“