Dvadeset godina Bajagine „Prodavnice tajni“

Prvi album ne možeš puno da prodáš. Moj je imao 50-80.000, ali je zato drugi „Sa druge strane jastuka“ razbio sa 360.000. Onda smo treći „Jahače magle“ snimali 500 sati. Zvuk je možda bio najbolji, sa velikim basom i bubnjevima, uz gomilu muzičara. Šef PGP RTB-a Stanko Terzić je došao u studio da to čuje i odmah rekao: „Ovo će da se proda u 600.000 primeraka.“ Što je bilo nemoguće, ne znam da li su toliko narodnjaci prodavali. Meni je to bilo veliko opterećenje. Album „Jahači magle“ se nije toliko prodao. Mada smo se oko njega stvarno puno trudili bio je nešto manje komercijalan sa 280.000 primeraka.

‘Prodavnica tajni’ je bio prvi rađen van prestonice – u Novom Sadu. Bio sam klinac i osećao sam priličan pritisak od velike frke koju smo napravili kao bend. Bili smo страшно interesantan bend za medije i u Beogradu nam je svako svraćao u studio da vidi šta radimo. To nas je prilično remetilo u radu, a meni je to bio veliki pritisak. Zato smo otišli u Novi Sad. Meni je Novi Sad bio fenomenalan kao promena posle Beograda. Grad toliko miran da je meni svaki dan izgledao kao nedelja u odnosu na Beograd.

Nisam od PGP-a tražio neke velike uslove. Nisu morali da plaćaju studio jer je bio njihov, već samo troškove hotela. Tako smo dva meseca živeli u hotelu „Park“ ja, producent Saša Habić i klavijaturista Saša Lokner. Spavanje u hotelu te rastereti. Makar ti ne dolazi poštár ili brza od tetke, a blizu si oko sat vremena od kuće. Ostali su dolazili u Novi Sad po potrebi.

U radu na albumu najviše smo učestvovali Lokner, bubnjar Vlada Golubović, Gabor i ja. Basista Miroslav Cvetković-Cvele kad su se radile matrice, Đika Milenković uvek kad su se radile njegove stvari. Gitarista Nenad Stefanović nije nešto puno svirao, ali ga ima. Naravno svi su dolazili kad su se pevali pozadinski vokali, kao u „Gore-dole“.

Stvarno je bila dobra ekipa u Studiju M – Ivica Vlatković i Jan Šačić snimatelji. Studio M je bio fenomenalan prostor, sav u drvetu. Kad bi hteo sada da napravimo takvu salu ne bi se isplatilo. Ambijent je puno uticao na zvuk i aranžmane. Nisam razmišljao kakav zvuk treba da napravimo, nego sam gledao da pesma ima atmosferu i da napravimo neku priču oko pesme. Bilo je puno eksperimentisanja, puno smo snimali ali i puno brisali.

Naziv za album sam pozajmio od Dina Buzatija. „Prodavnica tajni“ je njegova knjiga koja mi se jako dopala ali moji tekstovi na albumu nemaju veze sa njom. Samo mi je naziv bio dobar za album – „Prodavnica tajni“, jer sadrži lične stihove koje ljudi vole jer su iskreni i puni emocija. Goranka Matić je radila omot.

Plavi safir

Posle turneje za ‘Jahali magle’, pre odlaska u Sovjetski Savez (na turneju u leto 1987.) otišao sam na odmor u Tajland i Burmu. Dva i po meseca moja devojka, sadašnja supruga, Ema i ja zajedno bez obaveza. Temu za ‘Tišinu’ sam napravio na kasetofonu na nekoj plaži u Tajlandu. Imao sam prijatelja Tajlanca sa akustičnom gitarom. Uzeo sam je i na kasetofonu snimio temu. Dosta smo putovali a ja sam slušao muziku i snimao razne radio programe, jer se mešaju razne indijske radio stanice. Odatle sam najviše uzeo konkretno za ‘Neka svemir čuje nemir’. Nikad nisam saznao od kog benda sam uzeo početak, zato sam napisao na albumu ‘Neka svemir čuje nemir’ da je to indijska tradicionalna.

‘Safir’ je isto uticaj svega toga. Nisam imao neku konkretnu pesmu kao uzor. Orijent i Azija su muzički vrlo interesantno područje. Iz Evrope svi su načinjeno, ali kad prođeš Grčku i dođeš do Turske već počnu četvrt-tonovi. Sa tih putovanja skupljao sam razne neke diskove, ali nisam konkretno ništa koristio. Ali sam puno slušao tu muziku i ‘Safir’ je furao na to. Imavao je neke etno elemente, ali ne bih rekao da su naši, pre bih rekao da su azijski uticaji. Stvarno nisam mislio da radim narodnjak. Možda su se narodnjaci posle na to nakenuli, jer su pre toga dosta mekkano radili snimke. Kod nas je ‘Safir’ bio rok snimak sa tako, malo polutonima i četvrt-tonovima. Više tih narodnjačkih elemenata ima kod ‘Vesele pesme’ koja možda podražava tradicionalne pesme, što bi se reklo, starogradsku muziku. ‘Vesela pesma’ je na tu formu urađena. U stilu ‘Beogradski mali pijac poplavila Sava’. Želeo sam da ‘Plavi safir’ zvuči kako zvuči i tako je ljude vole i danas. Mislim da je ne kapiraju kao narodnjak. Stanovao sam u Skenderbegovoj ulici na Dorćolu u jednom malom stanu i tu sam napisao ‘Plavi safir’ i ‘Godine prolaze’.

Vesela pesma

„Žika je napravio ‘Život je nekad siv, nekad žut’, tog leta (1988.) na moru. Imala je potpuno drugačiji tekst. Počinjala je ‘Sunce sija, dan je žut, ja sam crn…’ Sećam se refrena, ali nije za novine. Meni se dopadala pesma ‘Sunce sija’, ali Žika nekako uvek to uradi onako u crticama i ne bude konkretan. Ja sam neko vreme to vrteo u glavi, naučio da sviram melodiju i kad smo krenuli za Novi Sad napisao ‘Život je nekad siv, nekad žut’. Za deo sa trubama zaslužan je Habiđ, a Žika je hteo da bude malo ‘latino’. Pokušao sam da napravim tekst za Žiku, namerno se pominje ‘Ne brini šta ti, kažu svi’. Hteo sam pesmu koja odgovara Žiki kakvog ga mi znamo, kao ličnost koja je čas gore, čas dole, kome je život nekad siv, nekad žut. Snimimo mi nešto i slušamo šta smo uradili. On kaže: ‘Ovo je super! Odlično! Veliki hit! Mada… malo je glasna bubanj…i tekst je glup… i ova gitara. Mada…super je ritam’?“

Od kada tebe volim

Na albumu ima puno dobrih pesama pa možda zato nisu toliko puštali „Od kada tebe volim“, ali ona danas vrlo dobro prolazi na koncertima. Loki i ja smo je uradili zajedno. Kao i „Ruski voz“, ima dosta dobru atmosferu. Znam da su našli neki ludački kondenzatorski mikrofon iz Danske i dosta mi je dobro glas zvučao. Možda sa bubnjevima i gitarama je mogla biti neka hit balada, ali ja sam želeo da napravim da bude intimna sa klavirom i akustičarom.

Da nije bio Ruski voz, bio bi avion

Sa „Jahačima magle“ imali smo više od 150 koncerata u Jugoslaviji, i malo posle toga otišli smo na turneju u Sovjetski Savez (leto 1987). Žika i ja smo napisali „Ruski voz“ u Gomelju u Ukrajini. Grad je dosta izgledao depresivno. Interesantno je da se nalazi 80 kilometara od Černobila, a mi smo tu bili godinu nakon eksplozije ili tako nešto. Pričali su nam da im kad je puknuo Černobil nisu ni javili. Bila je prvomajska parada i svi su bili izašli na ulice po onoj radijaciji. Posle tri dana vlasti su izašle da peru fasade zmrzovima i davali su nenormalan popust na votku. Rekli su ljudima da to nenormalno dobro ubija radijaciju! Tekst sam pisao u vozu u formi pisma Emi. Kad smo došli u Gomel ništa nisi mogao posle sedam uveče, jer ništa ne radi. Imali smo slobodno veče i došao sam kod Žike u hotelsku sobu. Neko je doneo pola flaše votke, mislim da je bila „Moskovskaja“. Žika je imao muziku, ja tekst, seli smo i dok smo popili votku napravili smo pesmu „Ruski voz“.

Svirali smo u Kišinjevu u Moldaviji, Simferopolju na Krimu, tadašnjem Lenjingradu, Moskvi i nekom selu Ivanovu 100 kilometara od Moskve. Najveći deo turneje smo proveli po vozovima, u kojima je bilo prilično dosadno jer su Rusi valjda namerno pravili pruge da im neprijatelj ne vidi gradove i stalno se ide kroz neke šume i livade. Potpuno isti pejzaž danima. U vozu je obično bila neka bakuška – žena koja kuha i prodaje čaj i kekse, ali i đeci frku ako se puši u vozu. Zato si morao malo da ih podmitiš.

Ako nismo vozom, putovali smo avionima koji su stvarno leteli kao komarci. Aeroflot je imao tada aviona koliko sve ostale aviokompanije zajedno. Najnormalnije je bilo da se voziš u avionu sa metalnim sedištima, a pored nas žena sa dve vezane koke jer ih je ponela na pijacu u recimo Lenjingrad. Ljudi i žene sa kokoškama i jajima su ulazili u avion буквално (bukvalno) kao u autobus.

U avionima je bilo zabranjeno pušenje. Naš bubnjar Vlajko je zapalio cigaretu čime je stjuardesa poludela. Imali smo „rukovoditelja“ iz ruskog Goskoncerta koji se zvao Miša Izrailevič Akerman. On me odveo u stranu i rekao: „Vidi sad šta ja moram malo da se derem na tebe, ali ti ništa ne brini, a onda ћеš ti malo da se dereš na bubnjara.“ Prvo stjuardesa upita „ko je rukovoditelj?“ i izdere se na njega. Zvaće policiju da nas izbaci iz aviona. Miša dođe i kaže meni na ruskom kako ће da nam otkaže turneju, pa se ja izderem na Vlajka da ću da ga izbacim iz benda. I tek onda je stjuardesa bila zadovoljna. Najveći deo turneje smo ipak išli vozom, a tek nešto avionom. Otuda „Ruski voz“, a ne recimo avion?

Noć, noć, noć – totalni je mrak

Bila je neko ludako vreme (oktobar 1988.) kad smo snimali „Ruski voz“. To je akustična pesma sa jako tihom gitarom. Habib koji ima super sluh sve vreme je govorio: „Nešto mi ulazi, neki šum, ne znam šta!“ Napravili smo u jednom trenutku pauzu i krenuo sam da kupim cigare. Vidim kroz prozor dok sam silazio da ispred zgrade ima 50.000 ljudi koji se deru. Dešavala se „Jogurt revolucija“. Snimali smo u studiju radija Novog Sada pored pokrajinske vlade gde su bile demonstracije. Haos. Odustali smo od snimanja „Ruskog voza“, već smo snimili „Verujem, ne verujem“, pošto je pesma sa bubnjevima i nisu joj smetali ovi iz „Jogurt revolucije“. Ta pesma je jako brzo napisana. Onaj stih „totalni je mrak“ uklapao se u atmosferu. Sigurno svi ljudi osećaju neku vrstu sposobnosti da predvide događaje. Samo oni koji se bave umetnošću imaju sreću da nešto zabeleže, da li u muzici, filmu ili nečem trećem. Godine 1988. dešavanja su bila toliko intenzivna da ih nije osetio samo neko potpuno operisan od osećanja. Atmosfera je bila toliko naelektrišana. Na prethodnom albumu imamo „Rimljane“ – pesmu koja najavljuje stradanje. To se posebno osetilo krajem 1988. godine. Zašto bi inače pisali takve pesme? Nijedna frka ne krene danas, nego se to polako priprema i diže se tenzija.

Epilog

Šta je izašao album se šesam se da nismo bili dobri sa nekim urednikom televizije Beograd, nismo im odradili neku svirku, a on nam je zabranio da se pojavljujemo na televiziji Beograd, iako nam je njihov PGP izdao album! Onda smo napravili dobar potez i otišli u Titograd da snimimo šou za televiziju Titograd. Oni su se iako bez prevelikog budžeta potrudili i napravili relativno pristojan šou. To se vrtelo i svi su ga preuzimali.

Na turneji (1989.) smo bolje prošli tada od Bijelog dugmeta. Imali su album „Čiribiribela“ gde su spojili „Lijepu našu“ i „Tamo daleko“. To nije bila loša ideja, ali nisu mogli da je iznesu, takva je bila situacija. Pesma nije mogla da prođe. Onda smo mi u principu bolje prošli na svojoj turneji, ne samo po pitanju posete nego i po atmosferi. Svirali smo Ljubljanu, Zagreb, Split… Lošeg vajba je bilo onako, ali ništa specijalno. Koliko je atmosfera na koncertima bila dobra pokazuje živi album „Neka svemir čuje nemir“ (1989). To je i bio razlog za njegovo objavljivanje. „Prodavnica tajni“ se prodala u 360.000 primeraka, a „Svemir“ u 100.000, ali smo više zaradili od ovog drugog. Izašao je u vreme Ante Markovića. Jeste bio je budak, bila je rata, ali si mogao kupiti marke u banci, bio je siguran kurs i svi su tada pravili lovu.

Nama je super bilo, bend je funkcionisao odlično. Jedini problem je bio što nam se ubrzo zemlja raspala. Strašno dobro nam je išlo tih godina, samo odjednom nije više bilo zemlje u kojoj smo svirali. To nam je totalno poremetilo karijeru i tek smo se šest-sedam godina posle toga oporavili.