Astronaut(i) Valentino Bošković, multiverzumni Organizam i vožnja Savane upali su ove nedelje u uši ekipi promoterske kuće Long Play, kao lekovito sredstvo protiv nastavka pošasti Kovid-19. Poslušajte, nadamo se pomoći će i vama.

Ima nešto neodoljivo nenobelanovsko, usuđujemo se reć đavolovsko, u novoj lepršavoj pesmi “Blojska rapsodija” splitskog dvojca Valentino Bošković, čije stihove verovatno samo u Dalmaciji i na Braču ne moraju prevoditi uz pomoć sveznajućeg Gugl translejta. Osim što se igrom slučaja pominje i besmrtni “Koneri Šon”, posebna draž “Blojske rapsodije” leži u pokušaju odgonetavanja o čemu uopšte govore Branko Dragičević i Josip Radić. Stvar se nalazi na trećem VB albumu “Velika praska”, koji je odnedavno na njihovoj bandcamp platformi “besplatan, ka i cili svemir”, pa kako odoliti?

“Juda me ljubi, Kain mi je brat” strasno vapi Organizmov Ivan Bošković u oporoj, svirački grčevitoj, otvarajućoj pesmi drugog albuma “Multiverzum”. Multislojni stihovi zahtevaju pažljivo multislušanje, što je sizifovski posao za površnog slušaoca u ova multibrza vremena. Ali “Kain” pokazuje da ipak treba imati strpljenje i vere, i da je onda moguće stići do horizonta sa koga se otkriva “Multiverzum”.

Postoji kao žanr pustinjski (desert) rok, a u njemu i oko njega bivstvuje Savana, beogradski petočlani bend koji sa tri gitare sasvim fino vozi kroz “Fatamorganu”. I priviđa se da je kraj pesme otkinut. Utisak koji budi potrebu za još, da što pre stigne album prvenac “Tarangira”. Koji se inače nalazi u Tanzaniji. Nacionalni park je, i u njemu… Savana.