Divljan o Danu žena, Idolima i Esperantu

Vlada Divljan pred svoj prvi koncert povodom 8. marta, u Domu omladine Beograda, u intervjuu Long Play-u otkriva zašto zna biti ironičan prema Danu žena, zašto neće biti jubilarnog okupljanja Idola i zašto je trenutno „zamrzao“ rad na novom solo albumu radnog naziva „Esperanto“.

Glavni autor kultnog beogradskog novotalasnog sastava Idoli, Divljan u pratnji svoje Nevladine organizacije priprema se da Beogračankama (ali i Beogračanima) priušti jedinstven koncert za 8. mart u Domu omladine.

„Sestre i braćo dođite na koncert jer nikad ne znate šta vas na koncertu čeka, a 8. mart ne treba propustiti, već smo ga dovoljno dugo zapostavljali“, poručuje autor bezvremenih ljubavnih klasika kao što su „Malena“, „Nebeska tema“, „Ona to zna“, „Rusija“ ili „Sve laži sveta“.

Long Play: Prvi put u karijeri sviraš koncert za 8. mart? Je li ti to prija. Da li si pobornik proslave Dana žena?

Divljan: Sada mi to paše. Pre 10-20 godina bi mi bilo verovatno smešno, ali uvek je 8. mart zgodan za oba pristupa, i onaj iskreni i onaj malo ironični. U ono doba kada se 8. mart slavio, zapamtio sam ga kao prilično vesel dan, osim što mi je 1968. godine jedan drugar slučajno sasuo staklo u oči i završio sam u očnoj klinici deset dana.

Elem, bilo je puno lepih i srećnih 8. martova, bilo je lepo vreme, donosile su se ljubičice i visibabe učiteljicama, tako da postoji to neko sećanje, a onda malo kasnije i taj odnos sa distancom i ironijom. Jer smešno je kad odabereš jedan dan godišnje da se posvetiš lepšem polu.

Ali opet bolje ikad nego nikad. Bolje jednom nego nijednom. Eto prilike da odsviramo koncert i da se malo našalimo.

Long Play: Nekim ženama je danas 8. mart ipak preko potreban jer se dosta njih oseća kao u tvojoj pesmi „Ona radi u rudniku“?

Divljan: „Nekad davno kad je ta pesma izašla 1988. godine onda su mi se žene žalile. Jedna u banci mi je rekla: ‘kao da si o meni pisao pesmu’. A sada je mislim to još drastičnije. Tako da, pevaćemo tu pesmu na koncertu.

Long Play: To dakle ipak neće biti običan koncert, već će biti dosta tog osmomartovskog ugođaja?

Divljan: Zavisi kako nas ponese atmosfera. Biće s jedne strane normalan koncert, a s druge strane proširen nekim pesmama koje obično ne izvodim, možda par kavera. Biće dosta pripadnika drugog pola koji ne nazivamo lepšim. Izvešćemo dosta stvari i za njih.

Long Play: Možda i neke ljubavne stvari koje dosta dugo nisi svirao ili ne baš često?

Divljan: Da, verovatno. Ostavljam to za dati momenat. Trudićemo se da napravimo dobar koncert.

Long Play: Da li to znači da uglavnom ne planiraš repertoar uoči svakog koncerta?

Divljan: Uglavnom planiram, ali nekad zavisi od koncerta. Nekad ga ostavim manje ili više podložnog promenama. Poslednji put smo svirali u Beogradu na šlepu Povetarac u septembru. Na pola prve pesme mi se učini da ljudi nisu isključili muziku, mislio sam da nešto izlazi iz zvučnika. U stvari je to bio neki splav u blizini. To me nagnalo da promenim ceo koncept, da počnemo da sviramo nešto žešće, da ‘ubijemo’ taj splav.

Long Play: Kakvu publiku očekuješ u Domu omladine?

Divljan: Devojke, žene, majke, sestre, tetke i poneku baku. I muškarce naravno. Za muškarce je to idealna prilika da izvedu te žene i ubiju dve muve jednim udarcem, šta god to značilo.

Long Play: Meni je zanimljivo da ste sa pod imenom Dečaci imali javno objavljenu fotografiju za 8. mart sa porukom „Dečaci emancipuju žene“.

Divljan: To je bila ideja (fotografa) Dragana Papića pred nastanak Idola. Na početku 1980. godine bilo je nekoliko akcija sa ženama. Jedna je bila da posetimo jednu nepoznatu bolesnicu. U bolnici smo joj doneli pomorandže, a druga je bila ta ’emancipacija žena’.

Long Play: Za to se i danas zalažeš?

Divljan: što da ne? Zalažem se za ljudska prava. Svakako, to se tiče svih nas. Umeju žene i bez mene to da rade, ali uvek je dobro o tome pričati, pogotovo na brdovitom Balkanu.

Long Play: Da li si i dalje politički aktivan, da li si još u Liberalno-demokratskoj partiji?

Divljan: Nisam ja nikad bio u stranci, samo sam u datom momentu, a smatram to i dalje, mislio da je vrlo važno podržati to mišljenje, tu reč zdravog razuma. Ni u jednom momentu se nisam pokajao zbog toga, jer nemam ambicije da se bavim politikom, da postanem ministar, niti bilo kakav zvaničnik te vrste. Čovek lako može da se opeče jer kad se izjasniš za jednu opciju, druga te kod nas gleda malo mrko. Međutim, mogao sam sebi to da dozvolim, a mnogi ljudi ne smeju to da rade zato što su vezani pozicijama za vladajuće partije za kase i za budžete. Dosta davno sam otišao iz zemlje a i dalje sam tu i dalje radim, tu su mi porodica, prijatelji, bend, radim koncerte i filmove. Ima puno stvari ovde za koje se čovek treba boriti.

Long Play: Vidiš za to nisam znao. Kad sam te video u kampanji LDP-a mislio sam da si član stranke. Ne misliš da onda postoji opasnost da su ljudi shvatili sada da si stalno politički angažovan?

Divljan: Postoji ta opasnost apsolutno, ali od mene zavisi kako će se to odvijati, da li će me ljudi shvatiti…ali bitno je da se taj glas čuje i da se što bolje čuje. Pa nek’ izabere ko šta voli.

Long Play: Tvoje bivše kolege iz Idola Srđan Šaper i Nebojša Krstić su takođe politički angažovani.

Divljan: Ne može se to porediti: ‘oni su takođe politički angažovani’! Oni se bave politikom najdirektnije. Oni su na neki način vlast. Ja dajem podršku svojom muzikom i pojavom i ne može se to ni na koji način porediti.

Long Play: Iduće godine je 30. godišnjica osnivanja Idola. Planiraš li možda da odradite neko okupljenje ili možda nešto simbolično?

Divljan: Ne. Ne vidim svrhu toga. Prvo, to bi bilo gotovo nemoguće, samo od obezbeđenja, gde bismo mogli da sviramo? Šalim se. Već dugo nismo u kontaktu. OK je što se mene lično tiče, nema tu nikakve zle krvi. Desilo se nešto, ima puno stvari u kojima nam se mišljenja razlikuju, izrasli smo u druge ljude, suviše smo otišli u drugim pravcima…Na kraju krajeva, njih dvojica i nisu muzičari. Da jesu, sigurno bi tu bilo više razloga (za okupljanje). Ne kažem to kao nešto loše, jednostavno je tako. No ko zna šta još može da se desi?

Long Play: Prošle godine je bilo nekih tvojih najava novog albuma radnog naziva „Esperanto“. Šta se tu dešava?

Divljan: Ništa pravo da ti kažem. Stoji trenutno ‘zamrznut’. Počeo sam da ga radim, a onda sam radio jedan dokumentarac, pa drugi, i sad sam završio muziku za film ‘Čekaj me ja sigurno neću doći“ Miće Momčilovića. Praktično čim završim koncert u Domu omladine i još par zakazanih, baciću se na taj album, da vidim dokle sam došao.

Malo mi je problem što puno izbacujem instrumentalne muzike i moj je kreativni nagon ispunjen. Nemam baš ni mnogo vremena za sve ovo, ali osećam sve veću potrebu.

Long Play: Sloviš kao jedan od najboljih srpskih pop autora, to su mnogi rekli, a s druge strane tvoj samostalni diskografski učinak nije baš bio toliki. Od „Tajnog života A.P. Šandorova“ do „Svih laži sveta“ se čekalo 12-13 godina…

Divljan: Izbacio sam instrumentalnu ploču ‘Die Tonzentrale’ 2003. godine. To me sada zanima. Pisao sam pesme u ono doba kada sam imao više razloga i više mi se radilo. Mnogo sam više želeo da budem pop ili rok zvezda, čitava priča me mnogo više privlačila. Sada me ovo drugo više privlači. Imam malu decu i sve ostalo sto se dešavalo me odvelo u drugom pravcu. Recimo ‘Sve laži sveta’ je ploča koja bi u normalnim uslovima izlažla 1992-93. godine. Bila bi slična ploča, većinu pesama sam već tada imao. Odlazak u Australiju me potpuno usmerio u drugom pravcu, što sam i priželjkivao. Filmska muzika me zanimala i tamo sam imao priliku da se tome posvetim. To me svakako prekinulo u pisanju pesama. Drugačije je, promene se uslovi, sredina…Nisam nikada imao neku posebnu inspiraciju da pišem na engleskom iako sam ga relativno dobro znao i onda to gurneš u neki drugi plan. Što reče radiš neke stvari, reče ti se rade. Sada se nekako lakše izražavam instrumentalno. To ne znači da se relativno skoro neće nešto pojaviti, ali ostavljam sebi slobodu da radim šta mi padne na pamet, a ne šta bi ostali ljudi hteli da čuju.

Long Play: Dešava ti se da često slušaš svoje stare ploče ili to uopšte ne radiš?

Divljan: Ja sam prilično neuredan čovek nemam nijedan svoj CD. Sve teme koje sam radio su mi razbacane po kontinentima. Imam i dalje u Australiji neke stvari koje mi stoje…Ponekad poslušam nešto kao prošle, pretprošle godine kada je Kroacija rekords izdao „Sabrana dela Idola“, pa sam onda prešlusavao to da čujem kako je remasterizovano.

Long Play: I kako ti se čine rani radovi?

Divljan: Kako kako…Divlje jagode sam slušao, bio sam kod Robija da ga čujem, odnosno sam ploče, i mislim da su to jako dobre pesme, iako ne slušam baš toliko često muziku tog tipa. Ja sam od malena slušao dečački hor Radio Beograda, iako sam bio rocker, iako sam bio tinejdžer…Volim zanimljive melodije. Prepoznajem u svojim pesmama nešto iz sebe, što mi se mnogo sviđa. Na primer kada poslušam „Hiljadu godina“ od Đorđa Balaševića i „Oči boje meda“ od Divljih jagoda ja tu čujem slične melodije, a istovremeno znam da je to potpuno različita muzika, i da sam potpuno različit tip muzičara. Ipak, to me raduje jer vidim sebe u drugom.

Long Play: Da li te nervira što ti se poslednjih godina često pripisuje da si jedan od kreatora novog talasa? Šta o tome misliš?

Divljan: Ne bih voleo da se uopšte pripisujem tim stvarima. Ja sam pisao pesme i svirao gitaru u Idolu. Na meni je da snimim i da izdam, a posle o meni se stvara neka slika u javnosti. Znam koji je moj doprinos muzici, tako da, ne, nije mi problem što me ljudi vide na taj način. To je sasvim okej.

Long Play: Šta misliš o novim muzičkim pravcima u Srbiji kao što su trapači i repera?

Divljan: Apsolutno sam za sve to. Mislim da je to dobro. Sve te nove stvari treba podržati. Nema tu neke štete. Sve je to muzika. Ja sam pravio ploču „Tajni život A.P. Šandorova“, da bi svi znali šta radim. Nisam se pridržavao nekog standardnog pop modela. Može se svašta nešto i izmešati. Ja sam prvo išao putem određenog formata, a onda sam se oslobodio toga i to je stvarno veliko oslobađanje. Kada je Srbija shvatila i prihvatila trubače ja sam rekao super, jer to je to što mi treba, jedno oslobađanje od svih tih učaurenih stvari koje se ponavljaju iz decenije u deceniju.

Long Play: Tako se i dogodi da svi počnu da slušaju indi rok i posvete se tome. Onda opet svi to slušaju…

Divljan: Pa zato što je to taj svet koji se kreće. Slušam i ja to i to mi se sviđa. Recimo bend Fjodor iz Novog Sada mi se jako sviđa. Ili neki drugi bendovi. To su mladi bendovi koji su izuzetno interesantni.

Long Play: Ti si uvek bio pionir u svom poslu. Prva pesma koja je ikad izašla u komercijalnom izdanju u SFRJ je tvoja pesma „Malena“.

Divljan: Jeste. Počeo sam da sviram gitaru sa 12-13 godina. Slušao sam muziku iz filmskih špiceva, ‘The Animals’, taj tip muzike. Kada sam počeo da sviram, svirao sam pesme poput ‘I can’t Explain’ od The Who. Tako sam se upoznao sa gitarskim rifovima. Onda sam prešao na ‘Hey Joe’, ‘Day Tripper’ i onda sam prešao na ‘Black Magic Woman’ i onda ‘Malenu’…Sve su to bile hit pesme i ja sam tako našao svoj put. Takođe, za mene je pesma ‘Sve laži sveta’ bila prva stvar koju sam napisao sa svojim bendom, koju su ljudi počeli da pevaju, niko nije počeo da peva ‘Malenu’. To su takođe bili važni momenti. Ta pesma se dobro uklopila u to vreme.

Long Play: Da li ti je žao što nisi stekao toliko popularnosti koliko su neki tvoji bivši drugovi iz muzičkog sveta?

Divljan: Ne. Ja sam prilično zadovoljan. Čini mi se da sam postigao dosta toga što sam želeo. Dao sam sve od sebe. Ne znam šta bih još mogao da učinim. Nemam nekih posebnih želja u muzici. Ne moram da budem veliki muzičar, poznat svuda, mada bih voleo da mi svira na radiju. Sve to već imam, tako da nemam razloga za žaljenje.

Long Play: Tvoja stara koleginica iz Idola Vlada Ilić kaže da si ti jedan od najinteligentnijih ljudi koje poznaje.

Divljan: Ma nemoj. Ona je odlična pevačica, odličan pevač, odlična muzičarka, ja je mnogo cenim, ona je najzaduženija za to da Idoli uspeju. Da nije bilo nje ne bi bilo ništa od toga. Ja sam pratio, bio sam tu, nisam bio vođa u tom poslu, nego smo radili zajedno. Kad je trebalo ja sam davao neke smernice, a njoj bih prepuštao da nešto radi. Lepo smo se slagali.

Long Play: Da li misliš da bi i danas napravio bend kao što je Idoli, s obzirom na to da su tadašnji uslovi bili drugačiji?

Divljan: Ne, ne. To je bilo tada, za tada. Nije to sada, nije to ni tada. To je stvar prošlosti. Naravno, moglo bi se to nekako modernizovati, ali to više nije to. Ljudi bi mislili ‘Evo ga, onaj iz benda Idoli, sad ima neki novi bend’. Zato, sve to nema smisla. Tada sam bio mlad, lud, želeo sam da osvajam svet. Sada ne. Da sam osvajao svet, već bih osvojio svet. Mislim da sada bolje sviram, bolje pevam, ali nemam više ni tu energiju, to su mladalačke gluposti.

Long Play: Da li si nekad bio hipohondar, da li si se ikad bojao za svoje zdravlje, s obzirom na to da si se borio sa rakom pluća?

Divljan: Bojao sam se. Još uvek se bojim. Tako je i sa svima. Te stvari nas stvarno uzdrmaju i promene nam percepciju života, slobode, mišljenja. To je odgovornost. Ja sam pušio, nisam hteo da prestanem, voleo sam to. Ono što me stvarno zbunilo je što sam znao da je pre pušenja i alkohola bilo nekoliko generacija moje porodice koje nisu imale te navike i umirale su na isti način. Što da ti kažem? To mi je izgledalo kao neka karma. Kasnije sam shvatio da je to genetska stvar.

Long Play: Šta te najviše plaši?

Divljan: Najviše me plaši smrt, kao i sve ljude. To je pravo pitanje. Nego, zato treba da živimo, da osetimo taj život. I najmanje voleo bih da neko umre u ime svojih principa. To bi bilo strašno.

Long Play: Da li te je bolest naučila da ceniš život?

Divljan: Ne znam da li me je bolest naučila da cenim život. To je sve bilo prisutno. Mislim da smo svi mi toga svesni. Možda sam sada svestan više nego ranije.

Long Play: Tvoj otac je bio hemičar?

Divljan: Jest.

Long Play: Kako je to uticalo na tvoj život i tvoj rad?

Divljan: Ne znam. Nemam pojma. On je bio izuzetan čovek. Meni je bilo teško zbog toga što su ljudi uvek očekivali nešto više od mene zato što je on bio hemičar. To me je nerviralo. Čovek je radio u nekoj laboratoriji, a ja sam bio pop, pevao sam „Ako neko traži pakao ja sam već tamo bio“. Mislim stvarno, nije mi bilo lako. Moj tata je bio izuzetan čovek, uvek mi je bio podrška i imao je širok spektar interesovanja, posebno za umetnost.

Long Play: Kako se tvoj sin snalazi na Kembridžu?

Divljan: Baš dobro. Šalje mi slike katedrale, mokrog asfalta…Studira džez i pop muziku. Peva, svira klavir, klavirski je prvak, bubnjar je, to je sve ređe danas. Stalno mu pravim društvo na Tviteru.

Long Play: Da li si ti nekad želeo da studiraš u inostranstvu?

Divljan: Jesam, želeo sam da studiram na Berkliju, ali nije bilo para. Tada su studije u inostranstvu bile skuplje, a to nije bilo ni u planu. Mene je interesovala filmska muzika. Mislim da sam se bolje snalazio u tome nego u svom žanru. Sada bih išao na Berkli.

Long Play: Šta misliš o današnjem klincima?

Divljan: Pa, to su deca. Ja sam deda. Pa to su klinci, deca. Oni su tamo. Što bih mislio nešto posebno? Ove tvoje četvrtke su mi prilično dosadile.

Long Play: A?

Divljan: Dosadno mi je već.

Long Play: Da li se plašiš odlaska u penziju?

Divljan: Ne. Ne plašim se. Ja bih mogao već da idem u penziju, ako nisam već u penziji. To je više privatna stvar, mislim da je to prilično dosadna tema.

Long Play: Da li si zadovoljan svojim dosadašnjim životom?

Divljan: Da, naravno. Dosad sam bio zadovoljan svojim životom. Nisam ja toliko veliki muzičar, ali sam donekle zadovoljan. Rekao bih da sam zadovoljan.

Long Play: Kako ti izgledaju sledeće godine?

Divljan: Pa ne znam, iskreno. Ako budem živ, to je najvažnije. Nisam neki planer. Nisam ni verovao u onu priču da čovek pravi planove pa Bog smeje. Bog se smeje onome ko nema planove.

Long Play: Znači ništa ne znaš?

Divljan: Ne znam. Ništa. Jedino što znam je da ću raditi. Da ću raditi koncerte, a onda ću raditi i filmove. Raditi nešto. Možda neću ništa raditi. Jer, otkako sam otišao iz zemlje, kada je zima tamo, zima je i ovde. Kad je leto tamo, leto je i ovde. Sad imam porodicu, decu, raznorazne obaveze, prijatelje, ne znam, to je tako.

Long Play: Da li ti ikad dođe da kažeš ‘Jbt, svega mi je dosta’?

Divljan: Ne. Kako da dođe. Šta to znači ‘svega mi je dosta’? Ako vam nešto nije po volji, onda se odlučite za nešto. Ako ste nešto počeli, onda se trudite. Znači raditi nešto. Ja sada radim.

Long Play: Šta ćeš ti raditi narednih dana?

Divljan: Pa eto, pripremaću se za koncerte.

Long Play: Je li može neki film?

Divljan: Može.

Long Play: Šta bi?

Divljan: Pa ja mislim da bih voleo da pogledam „Lepu slobodnu Njujorčanku“. To mi je lep film.

Long Play: Zašto baš taj film?

Divljan: Pa, više mi se gleda nego ne znam šta…Ne znam. Što pitate takve stvari?