Letu štuke u Beograd

Pred prvi koncert sarajevskih Letu štuka u Beogradu i Srbiji 10. aprila u Domu omladine, frontmen Dino Šaran priča zašto su Džoni Štulić i Nikola Tesla slični, kakav je čovek Darko Rundek, zašto ne prezire Acu Lukasa i kako je dati autogram glumcu Žiki Todoroviću.

„Odsviraćemo stvari sa oba albuma. Prvi put smo pred beogradskom i srpskom publikom. Drago mi je što ćemo se predstaviti ljudima koji razmišljaju kao i mi, žive slično i nalaze se u našim pesmama. Nadam se da ćemo se posle toga fino družiti sa našom publikom i da ćemo doći opet. To nam je cilj – da širimo mir i ljubav. Prilično hipi filozofija, ali to je realno. Naravno uz dozu kritike društva i svih mana i bolesti“, kaže Dino u intervjuu Long Playu.

Priča sa Letu štuke trebala je da počne još pre dvadesetak godina u Sarajevu, ali je rat u Bosni i Hercegovini omeo sve, pa i Dinu Šaranu i njegov bend, koji je zaživeo tek pre neku godinu uz pomoć starog prijatelja, sugrađanina Čanija Pervana, bubnjara Darka Rundeka i Cargo orkestra.

Prvenac „Letu Štuke“ (2005) doneo je, bar u BiH i Hrvatskoj, hitove „Pero papacoder“, „Minimalizam“ i duet sa Rundekom „Sunce“. Pozicije u tom delu regiona učvršćene su drugim albumom „Proteini i ugljikohidrati“ (2008) i spotom „Tesla“. Nedavno je usledio zaseban spot „Minute“ rađen za BiH film „Čuvari noći“.

Oba albuma tek su krajem godine preko „Goratona“ stigla u Srbiju i Crnu Goru, kada se Dino Šaran prvi put predstavio beogradskoj publici pevajući „Sunce“ sa Rudekom na koncertu Cargo orkestra u Sava centru.

Bend sa jakim pozicijama u Zagrebu i Sarajevu tek sada kreće u osvajanje Srbije, ali to kao da nimalo ne brine Dinu, koji je siguran u uspeh Letu štuka istočnoj polovini bivše zajedničke države.

Dino: „U kontaktu smo preko ‘majspejsa’ i ‘fejsbuka’ sa publikom iz Srbije i vidimo da ima dosta zainteresovanih za nas. Nadam se da će ljudi u DOB-u biti zadovoljni. Atmosfera često zavisi i od publike, nije samo do benda. Bilo je mesta gde smo svirali prvi put i publika je bila zbunjena, pa bi tek drugi put atmosfera bila sjajna“.

Long Play: Ranije si najavljivao da ćete u Beogradu za početak raditi neki manji nastup, klub ili nešto slično. Ipak, sada ulazite mogu reći na velika vrata preko velike sale Doma omladine, koji prima oko 1.000 ljudi. Taj broj je nedostižan danas za brojne izvođače. Rizično, zar ne?

Dino: „Mogao je zaista to biti neki manji prostor, ali mislim da se može desiti da u DOB-u bude puno, jer smo u Zagrebu već tri puta radili napunjen Akvarijus koji prima 1.500 do 2.000 ljudi, a u Sarajevu ko od šale smo napunili Dom mladih koji prima 2.000 ljudi. Jedino bi mogla biti smetnja što do sad nismo bili dovoljno zastupljeni u srpskim medijima, ali treba riskirati. Niko ti ne garantuje ni da ćeš se probuditi ujutro kamo li šta drugo“.

Long Play: Imaš li neku predstavu ko su ljudi koji slušaju Štuke u Beogradu?

Dino: „Od ljudi iz javnog života sam kontaktirao sa glumcima Sergejom Trifunovićem i Žikom Todorovićem. Žika nam je došao prošlog leta na koncert u Budvu i doneo naša dva CD na potpisivanje. Nisam mogao verovati! Žika je čovek koji je realno velika zvezda na ovim prostorima, a dođe ti i traži autogram! To mi je bila velika čast. Nas slušaju generacije rođene od 1960. do 1980. godine. Gradska populacija uglavnom. Ima klinaca u publici sve više i više, i to u prvim redovima. Čuo sam jednom dobru opasku od jednog starijeg kolege: ‘Nisi zvezda dok nisi prošao svaku rupu u bivšoj Jugoslaviji i rukovao se sa bar pola publike koja te sluša. Nisam tip koji se rukuje s publikom, ne znam koja nam je ciljna grupa, radimo bez ikakvih kalkulacija. Nije nam čak ni lova neki imperativ, niti slava. Radim ovo jer mi se to radi, a i ne znam ništa drugo raditi.

Long Play: Beogradska publika je imala priliku da upozna tebe pre Štuka kada si otpevao sa Rundekom „Sunce“ u Sava centru. Cargo i Štuke dele istog bubnjara Čanija. Kakav je odnos dva benda?

Dino: „Prijateljski. Čani je član Carga, a ja saradnik. Darko je strašan tip, stvarno bard, legenda i jedan vrlo prirodan čovek koji ne odustaje od svoje ideje, fura svoj film već više od 20 godina. To je za svaki respekt. U dobrim smo odnosima, sarađivali smo, ali sumnjam da će se takva saradnja nastaviti, jer bilo bi već neukusno da radimo zajedno više od jedne pesme. Možda sarađujemo na nekom drugom projektu, za pozorište ili film?“

Long Play: Ko je osim Rundeka još od domaćih muzičara najviše uticao na tebe?

Dino: „Na mene je direktno najviše uticao Branimir Džoni Štulić. Rođen je u Skoplju i sevdah je na njega izvršio veliki uticaj, a ja sam Bosanac i naravno da je na mene izvršio uticaj sevdah. Drugi zajednički uticaj su Beatles. Džoni je Bitlsovac, kao i ja. Rundek je u vrhu top liste domaćih autora, tu je naravno i Milan Mladenović. Njih trojica. To je ta ekipa“.

Long Play: Sad mi je jasan deo stiha u pesmi „Tesla“ – „sve ti je ravno ravno do dna, u zemlji tulipana, jer sve si dalje od laži i demona Balkana…“

Dino: „To je posveta metaforički Štuliću, Nikoli Tesli i svim ljudima koji su dali „cijeli život za ideju“, koji nisu kalkulisali, nisu bili menadžeri već stvaraoci, ljudi od ideje. Paralelno sam čitao biografije Tesle i Štulića i onda mi se desio neki kvrc u glavi i napisao pjesmu. Nalazim puno sličnosti između njih dvojice, svaki u svom vremenu se bavio različitim stvarima, ali su na intuitivnom nivou bili jako bliski“.

Long Play: Kad si već pomenuo sevdah, „Paranoja“ sa drugog albuma i „Kredenci“ sa prvog imaju dosta izrađen taj etno, folk nazovi ga kako hoćeš zvuk…

Dino: „…to su neke kao parodije. Pogotovo „Paranoja“. To je parodija ne mogu reći na turbo folk, to je već ofucano, nego na čitavo stanje svijesti. Usud balkanski da komšija ubije komšiju zbog metra ograde, zbog žene i te neke gluposti. Krv i patetika. Pjesma je čista zajebancija. Otvara ploču da nas izbije iz klišea, da nas ljudi ne uzimaju po difoltu po ‘Mjestu za dvoje’ koja otvara prvi album. Da ne radimo po šemi, to smo htjeli izbjeći. „Paranoja“ je pjesma koju sam svirao po derencima i žurkama. Mislili smo da bi bilo zgodno da je stavimo na album i okrenemo u neki pank“.

Long Play: „Možda ljudi pogrešno shvate tu stvar i pomisle da ste neki prikriveni turbo folkeri?

Dino: „Ne mogu ja sad gađati kako će me ljudi shvatiti. Ljudi shvate kad ih zove Milan Tarot da im stvarno može pomoći! Niko do sada nije posumnjao u njegove sposobnosti. I kako da se onda ja oslonim na njihovo rasuđivanje? To je realno tako, u svijetu su ljudi generalno malo podebilili od napretka i tehnologije, lijeno im je da razmišljaju a kamo li da rade“.

Long Play: Imaš li neku žanrovsku odrednicu za Letu štuke?

Dino: „Mi smo rok bend. Sviramo rok sa primjesama ovim ili onim. Ima tu malo hip hopa, koketiranja sa džezom i sevdaha… Ovdje je etno kategorija pogrešno protumačena, da je to svaki zabavnjak koji ima frulu u pjesmi. Nije to etno, već je etno narodna muzika, sevdah, afrička muzika, trube, Cigani, ono što radi Bregović…“

Long Play: Pominješ Rundeka, Štulića i Mladenovića… je li to znači da na tebe nije uticao niko iz Sarajeva?

Dino: „Novi primitivci. Zabranjeno pušenje i Elvis Dži Kurtović.

Long Play: Osećate li se možda kao nastavljači neke tradicije?

Dino: „Ne kalemim se ja na Sarajevo toliko autorski. Ja sam iz Sarajeva, iz Bosne, nosimo taj duh s ponosom, ali ne nastavljamo se toliko na to. Nismo na nivou ‘Đe s’ ba, šega ha-ha, ćevapi, burek…’ Mi smo malo drugačiji“.

Long Play: U Beogradu ima ljudi koji se sa dosta prezira odnose prema takozvanoj sarajevskoj školi popa.

Dino: „Možda se odnose prema nekim lakonotnim zabavnjacima sa prezirom. Mada mi je i to malo snobovski. Ja ne gledam s prezirom Acu Lukasa, kad je napunio Beogradsku arenu. Čitam intervju, frajer uopšte nije glup, naprotiv, inteligentan je. Radi svoje, svaka mu čast. Ljudi ga vole, zašto bih ga ja prezirao? Ja to ne slušam i ne volim, i to je moja stvar. Radije ću otići na Disciplinu kičme, ali svak treba imati svoj prostor. Problem je što su sa jedne strane ljudi iz moje branše dosta iskompleksirani turbofolkerima“.

Long Play: Misliš da ne treba ratovati sa narodnjacima?

Dino: „Nisam za priču – ako ih ne možeš pobijediti pridruži im se. Ne treba im se pridružiti, ali ne treba ni ratovati. Mislim da svako ima svoj prostor.

Veliki dio mladih ljudi iz gradske populacije je na početku rata napustio ove prostore. Poslije Drugog svjetskog rata imao si da su divlji istjerali pitome. Došle seljačine, papci, pa kapu kroji polusvijet. To imaš i sad. Demokratija – šta je to? Polupismeni ljudi biraju vlast. Šta onda da očekuješ? Sadiš mržnju i nacionalizam i očekuješ da ti se dobrim vrati. Ne može, dobićeš klince koji mrze sve živo. Navijač klinac od 17 godina koji je nacionalista i nosi utoku za pasom. Ubijaju se na ulicama. Svuda je isto u cijeloj bivšoj Jugoslaviji. Dobili smo što smo tražili“.

Long Play: „Dobro ‘ajde sad reci nešto optimistično.

Dino: „Ja sam optimista! Mislim da će se stvari promjeniti kad prođe proces tranzicije, kad prođe ova šatro kriza, dok se Evropska unija i SAD dogovore o sferama vlasti, ko će šta uzeti. Prođe kriza i tranzicija, bićemo pod čizmom i onda lagano dalje. Uređivaće nas pametniji od nas pošto mi nismo znali“.