Redak intervju sa Ljubišom Bubom Opačićem

Povodom iznenadne i prerane smrti gitariste Bajage i Instruktora Ljubiše Bube Opačića, Long Play u znak poštovanja prema njemu donosi intervju koji je muzičar dao nedavno novinama Vranjskim. Autorka intervjua je novinarka Valentina Milenković.

Ako neko odluči da se bavi muzikom, onda treba samo time da se bavi, da stekne elementarno muzičko obrazovanje i da bude spreman na mnogobrojne žrtve Ljubiša Buba Opačić, čovek koji je svoje najbezbrižnije godine proživeo u Vranju, već osam godina punopravani je član jednog od najvećih domaćih bendova – Bajaginih Instruktora.

Gitara, koja je pored njega više od dvadeset godina, donela mu je popularnost, poštovanje kolega, lično zadovoljstvo, gomilu prijatelja, mnogo planova… O svemu tome i još koječemu, razgovaramo za „Vranjske“.

VRANJSKE: Kako ste stigli do Instruktora i kako izgleda svirati u velikom bendu?

OPAČIĆ: – Negde 1996. sam sa Cveletom radio na projektu za decu kod Vlade Negovanovića u studiju, gde sam bio snimatelj, a Bajaga je tu snimao album „Od bižuterije do ćilibara“. To je bio moj prvi susret sa celom ekipom. Dve godine kasnije me je Bajaga pozvao da radim na novom albumu pa smo napravli radni studio u General Ždanovoj i godinu dana kasnije »Zmaj od Noćaja» se pojavio u prodaji. U međuvremenu se mesto gitariste oslobodilo i ja sam pozvan da ga popunim. Posle godinu dana svirke sa bendom dobio sam status punopravnog člana Instruktora i evo već osam godina sam tu. To je zaista veliki bend sa kojim sam obišao skoro ceo svet, a biti poredBajage je i šansa da naučite mnogo stvari o životu i poslu. Osećaj koji imate kad stanete ispred 15 hiljada ljudi koje dotakne emocija koju im kroz pesmu šaljete je jedinstven.

VRANJSKE: Zvuk Instruktora se od Vašeg dolaska pomerio ka elektronici, a i ceo bend je krenuo ka eksperimentisanju. Godi li Vam to?

OPAČIĆ: – To eksperimentisanje ja prisutno kod svih kreativnih ljudi. Začauriti se u svoj svet nosi sa sobom opasnost od toga da vas muzika prevaziđe, jer većina nas iz benda je odrasla na drugim muzičkim pravcima od onih koji su sada u trendu, šta god to značilo. Zato umetnik treba da bude otvoren i za prošlost i za budućnost, jer svi mi sazrevamo kroz interakciju i komunikaciju sa ljudima i vremenom. Ono što mi u celoj toj priči godi je svest o tome da neko ko je vrlo uspešan u poslu prepoznaje moje kvalitete, a sve to zajedno utiče na moje samopouzdanje.

VRANJSKE: Kažu da ste muzičar za koga će se tek čuti u danima koji dolaze. Kako ste ušli u taj svet?

OPAČIĆ: – Muzika je bila tu još od ranog detinjstva. Otac i majka su veoma muzikalni ljudi i voleli su da pevaju, a ja sam samo izabrao da se time profesionalno bavim. Sve je počelo 1984. kada sam dobio od brata prvu akustičnu gitaru i počeo da sviruckam. U Vranju tada nije bilo radnji sa instrumentima, tako da sam pokidanu žicu vezivao po nekoliko puta. Dolaskom u Beograd strast prema muzici se pojačala i nastavila da me vodi kroz taj svet. Stanovao sam na Miljakovcu, gde sam upoznao momke iz benda DLM. Početkom 90-tih osnovao sam The Babies. U KST-u i na drugim svirkama sam upoznavao afirmisane beogradske muzičare sa kojima sam kasnije i sarađivao na raznim projektima.

VRANJSKE: U kom smislu Vam je Beograd pomogao da se afirmišete?

OPAČIĆ: – Iskusni ljudi iz posla kažu da se domaća karijera gradi u zemlji, a međunarodna u inostranstvu. Prevedeno, to znači da se iz malog ne može graditi karijera u velikom gradu. Beograd je veliki grad i samim tim ako ste uporni i dobri u svom poslu, pre ili kasnije će vam se pružiti šansa. Frustrirajuće je da nas ova država tretira kao siročad otvoreno nam stavljajući do znanja da ih ne interesujemo, a za uzvrat traži sve…

VRANJSKE: Sa Dragutinom Jakovljevićem ste započeli novi „live act“ – „Ekustik“.

OPAČIĆ: – Guta je pre svega moj dugogodišnji prijatelj, vrstan gitarista koji svira sa najvećim domaćim bendovima i umetnicima, ali nas dvojica nismo nikada svirali zajedno. Jednog dana je došao kod mene i predložio da se malo zezamo, ali bez ograničenja u formi ili stilu. Kako je on već tada uveliko eksperimentisao sa gitarskim efektima ja sam počeo da se bavim gruvom, ritmom toga što je nastajalo. Posle par proba kojima su prisustvovali i neki naši prijatelji stvoren je novi koncept – Muzika realnog vremena. Kad izađem na stejdž, ja ne znam šta će on da svira, niti on ima predstavu o tome šta ću ja. Tako počnemo i u narednih sat vremena se rađa muzika oslobođena forme i stila, muzika koja se događa samo tada, sa publikom kao svedokom tog nastajanja. Međusobno osluškivanje, kao i reakcija publike, utiču na taj proces i to je nešto fenomenalno, jer se ta svirka ne može ponoviti! Posle koncerta na Exitu prošle godine i svirke na Guitar Art festivalu smo definitivno dobili potvrdu da to što „Ekustik“ radi ima svoje mesto i kod nas, a i u svetu.

RODE I ORIGINALNOST

VRANJSKE: Kako je došlo do toga da radite na projektu Flow Masters?

OPAČIĆ: – Prošle godine sam završio album ambijentalne muzike Hommo Epilepticus koji PGP nije hteo da objavi jer „nije komercijalan“. Tada sam shvatio da je to firma koja nema pojma o tome šta je komercijalno, jer da zna ne bi bila gubitaška i ne bi objavljivala ono što niko ne kupuje. Odustao sam od daljeg akcijanja, jer uraditi muziku je samo 30 odsto posla, a sve ostalo u sistemu koji ne funkcioniše dobro, gubljenje je energije. Tako sam se fokusirao na nove kreativne procese sa komšijama iz zgrade u kojoj je moj studio (BIGZ). Sa DJ-evima Nastićem, Milićevićem i bendom Dirty Cover završavam zajednički projekat pod imenom Flow Masters. U pitanju je vrlo interesantan elektronski zvuk sa dosta harmonije, vokala i dobrog bita u autentičnoj formi.

VRANJSKE: Veoma ste angažovani i kao kompozitor. Šta je presudno kada odlučujete sa kim ćete sarađivati?

OPAČIĆ: – To zavisi prvenstveno od toga da li mi se dopada ideja od koje treba da se napravi neka muzika, a ako radim na projektu kao muzički producent onda znam da imam veliku kreativnu slobodu. Upravo sam kao producent radio sa Sašom Lošićem muziku za seriju „Vratiće se rode“ koja je dobila odlične kritike i zadovoljan sam kada su ljudi zadovoljni zvukom koji im u tom procesu ponudim. Ali ponekad su ideje površne i banalne, i kad prihvatim takav posao, što je zaista retkost, onda ih postavim kao izazov pred sebe.

VRANJSKE: Kako se u sve to uklapa komponovanje muzike za film i da li izdvajate neko takvo iskustvo kao posebno dragoceno?

OPAČIĆ: – Radim dosta takozvanu primenjenu muziku, od dugometražnih filmova: „Sin reke“, „Profesionalac“, „Ona voli Zvezdu», „Uslovna sloboda“, „Brod Ljubav“ preko kratkog metra: „Dečak koji je bio suviše nevin“, „RTB Bor“ i serija poput: „Vratice se rode“, predstava „Mala Sirena“, „Snežana i 7 patuljaka“, pa sve do reklama za kafe, piva i MTS… Posebno iskustvo mi je bilo rad na filmu „Profesionalac“, kad je trebalo snimiti instrument cimbal koji do tada nisam imao prilike da vidim osim na slici, a gomila snimaka se radila na terenu. U takvim situacijama se prepustite svojim ušima i osećaju i uglavnom sve ispadne dobro. Tada sam naučio da verujem sebi.

VRANJSKE: Za Vaš studio Sync kažu da je „art tvornica“, kolonija različitih umetnika. Koliko je truda trebalo uložiti pa stići dotle?

OPAČIĆ: – Dvadeset i kusur godina bavim se muzikom i svo to vreme ulažem energiju. Ali kao što sam već kazao u pitanju je potreba, kao potreba da dišete vazduh. Pored toga, vrlo je bitan i finansijski momenat i ulaganje u tehniku koja vam treba. Dok ne počnete da živite od muzike vi ne znate kakav je to posao i koliko odricanja muzika zahteva od vas.

VRANJSKE: Da li imete neku poruku za mlade Vranjance koji se bave muzikom?

OPAČIĆ: – Budite originalni i ne upadajte u zamku kopiranja! Samo originalne ideje mogu da vam otvore vrata uspeha. Ja sam samouk. Sve što sam naučio je bilo kroz iskustvo i sopstveno angažovanje i „kopanje“. U nekim situacijama sam zbog nedostatka muzičkog obrazovanja osećao nesigurnost koja me je sputavala. Mislim da ne treba ništa „prelamati“ u sebi na temu kako imati budućnost u muzici, jer su često potrebne godine da bi čovek shvatio muziku kao potrebu bez koje ne može. To ne znači da treba da budemo pasivni u odnosu na sopstvene emocije i život. Ja bih poručio da, ako neko odluči da se bavi muzikom, onda treba samo time da se bavi, da stekne elementarno muzičko obrazovanje i da bude spreman na mnogobrojne žrtve.

SNOVI

U Vranju sam rođen i do trećeg razreda srednje škole sam živeo u soliteru kod autobuske stanice. Otac mi je bio vojno lice tako da je posle Kosovske Mitrovice dobio službu u Vranju. Nemam rodbine u gradu, ali sa ljudima iz detinjstva kao i sa par prijatelja od roditelja sam u divnom odnosu. Ponekad sanjam brda oko grada, pločice sa trga i onda dobijem želju da dođem i prošetam Vranjem… Kad sam u nedavno bio u vranjskom pozorištu i ponovo video onu masku iznad pozornice, osmeh se spontano „nalepio“ na moje lice, jer sam se setio kako sam kao klinac tu dolazio u bioskop…