Častimo sa još jednom nedeljnom rundom muzičkih opijata zahvaljujući Nikoli Vranjkoviću, Pavelu i Kids From the Sky. Long Play tim ne miruje osluškujući šta se unaokolo dešava uprkos dugotrajnoj, sivoj Kovid jeseni.

Nikola Vranjković je odlučio da dvostruko veliku, i po obimu i značaju, “Veronautiku” (2017) nasledi čak trostruki CD živi album. Mudro, zato što predstojeći “Biološki minimum” daje Vranjkoviću još vremena za prikupljanje snaga za nove stvaralačke podvige, a pri tome povezuje u jednu zvučnu celinu njegove solo pesme sa onim Blok auta, stavljajući pri tome bivši bend i potrebu za njim u prošlo svršeno vreme. Od stvari sa “Minumuma” teško je odabrati jednu, jer sve zvuče Vranjkovićevski moćno, ali recimo da su sasvim prikladna veronautička “Večernja zvona”.

Kičast je, ali setno i opominjujuće lep Pavel u pesmi “Dobri se zaborave”. I zvuči kao muzika iz nekog filma. Što znači da stihovi stvaraju slike, a muzika im daje odgovarajuće boje. A pesma ima klasični narodnjačko-kafanski stih “Nijednoj čaši nema kraja, kad je piješ iz očaja”, a da ne provaljuješ. Sad i vi to znate…

Kids From the Sky mešaju u “Vodi” trep, elektro, latino i možda još ponešto stvarajuć lepršav, pitak i primamljiv pop koktel. Stihovi možda nisu za neko takmičenje mladih pesnika, ali ljubav je to, ne mora biti Šekspir (mada ima i pevanja na engleskom). Dečki to rade jednostavno i zvuči dobro. Za sada više ni ne treba.