Džiboni: „Pokušao sam biti bokser, slikar…“

Kantautor Džiboni povodom svojih „Gibonni Acustic“ koncerata 21, 22. i 27. decembra u beogradskom Sava centru, gostovao je u četvrtak uveče u emisiji „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ gde je otkrio da je pokušao biti bokser, slikar…

Kao 500. emisiju koju je uopšte uradio u tv karijeri, Ivanović je napravio specijal gde je samo ugostio Džibonija, a ovaj je izveo pred publikom uživo „Ljudi, zviri i beštimje“, „Tajnu vještinu“, „Temperu“, „Činim pravu stvar“ i „Mirakul“.

Govoreći o predstojećim akustičarskim koncertima u Sava centru, Zlatan Stipišić-Džiboni je rekao da za njih, kao i za svaki nastup inače, ne priprema unapred spisak pesama: „Ovo što radim malo je riskantno. Nikad nemam scenarija šta ću pjevat’. Volim kad sam euforičan, volim sebe dovest’ u stanje da je sad ili nikad“.

Ulaznice za koncerte „Gibonni Acoustic“ su u prodaji po cenama 1.500, 1.900, 2.300, 2.600, 3.000 na blagajni Sava centra i preko mreža Eventim, Gigstix, Ticketline i DDTickets.

Pre nego što će se odlučiti za muzičku karijeru, Džiboni kaže da je u rodnom Splitu pokušao trenirati boks i da su mu uzori bili Mate Parlov i Marijan Beneš. U početku trenirao je sam kod kuće, a onda se na nagovor oca prijavio na audiciju za Bokserski klub Split.

„Bio sam u klubu na audiciji. Ja i još jedan žilav i dug, u puno boljoj formi od mene. Došao nekakav tip i kaže: ‘Koji će prvi?’ Stavi ovom (žilavom) rukavice i ubije čovjeka (od batina). Kažem: ‘Idem ja na vece’ i… (odoh) doma. Onda sam znao, nema dileme da sam muzičar“, prisetio se DŽiboni.

U jednom trenutku početkom devedesetih kada finansijski nije dobro stajao, Džiboni se odlučio da prodaje vlastite slike, mada ističe : „Nisam baš bio dobar (slikar), ali poneki ljudi su se zaletjeli i uzeli“. Kasnije je javno pozivao da bi otkupio te slike nazad ali, zanimljivo, „nisu se javljali“.

Slikarsko iskustvo je ipak bilo korisno jer je tada „prvi put upotrebio ime Džiboni“, jer mu je je zvučalo italijanski.

Nadimak Džiboni je dobio kao klinac od jednog komšije pomorca, koji je bio u afričkoj državi Džibuti, a inspiracija mu je bio Stipišićev preplanuli ten i kosooke crte lica, po dedi koji je kao pripadnik Bele garde došao sa Kavkaza iz Rusije nakon Oktobarske revolucije.

„Džibuti me je zvalo možda dvadesetak ljudi. Dominantan nadimak mi bio Muco jer sam mucao. Mi u Dalmaciji ljude ne zovemo po imenima nego po manama. Ako imaš naočale uvijek ćeš bit’ Ćoro. Kad mi je narasla kosa bio sam Droga“, prisetio se Džiboni.

Kada je u jednom trenutku odlučio da ima svoj bend javila se ideja da se nazovu Džibo i oni, pa otud sadašnje Džiboni, jer „dobro je zvučalo“.

Gostujući kod Ivanovića, Džiboni se prisetio kako je osamdesetih godina sa svojim hard rok bendom Osmi putnik išao vozom 13 sati iz Splita do Beograda, gde su „totalno bez para“ spavali ispod stolova u redakciji muzičkog časopisa Rok ili kod članova benda Piloti.

Džiboni je otkrio da je suprugu zaprosio uz pesmu koju je sam napisao, ali je nikad nije snimio i objavio i nema nameru da to ikada učini.

Iz svog repertoara je posebno izdvojio pesmu „žeđam“: „To je jako sretna pjesma. U molu je, ali tekst – to sam ja“.