Dino Šaran za Buro o tome kako stvoriti distancu od buke, šta je ono o čemu više ne smemo da ćutimo…

Idemo pjesmo
u ovim rukama, neka te potjeraju žice
jer tu smo, gdje smo
na ovim usnama preleti brda i ravnice
idemo pjesmo

„Idemo pjesmo”, Letu štuke

Kada buka svakodnevice postane neizdrživa, a stvarnost previše siva, pesma ostaje jedini lek i univerzalni jezik koji nas vraća nama samima. Kako i sam Dino Šaran podseća, oslanjajući se na čuvenu misao Jovana Jovanovića Zmaja, pesma održava i odražava duh, oslobađa nas stresa i oduvek je bila najverniji soundtrack naših sudbina.

Globalni etar sve više i više biva zagađen informacijama i otuđenošću, tim povodom kultni sastav Letu štuke svojim albumom „Eter” kao muzički poziv da usporimo, odmaknemo se od ekrana i vratimo se „fabričkim postavkama”, ali i jedni drugima.

Uoči ovih zanimljivih susreta, frontmen benda Letu štuke, Dino Šaran podelio je svoja razmišljanja za BURO. o tome kako stvoriti distancu od buke, šta je ono o čemu više ne smemo da ćutimo, i zašto je novo izdanje zapravo simbol izlaska iz kolektivnog besa u jednu sasvim novu nadu.

Na novom albumu ste se predstavili singlom „Ljudska prava“. Da li je taj naš današnji etar previše zagađen bukom, kako stvarati muziku i kulturu u njemu?

Eter je definitivno zagađen bukom, ne samo naš, globalno je eter zagađen, a pjesme stvaram na način da se izdvojim iz te buke, i onda poslušam unutrašnji glas, tako da mogu da s distance opisat stanje oko sebe.

Osvrnula bih se na staru pesmu „Šutiš“ ali kroz šire pitanje, šta je to što danas prećutkujemo, a o čemu više ne bismo smeli da ćutimo?

Prećutkujemo sisteme koji nam čine zlo, koji nas iskorištavaju, u ovoj pomami i pokušaju da se svak dograbi svog komada, svog dijela kolača, ako uzmemo svijet kao jedan veliki kolač, jednu veliku tortu.

O tome se ne smije ćutat, mislim da se mora govorit, da se istina stalno mora govorit, i ponavljat kol’ko god da je ona nepoželjna i nezabavna, zapravo koliko god da je siva ta svakodnevnica, ipak istinu treba stalno ponavljat da bi se konačno realizovala.

Između „Tople vode“ i „Etera“ prošlo je nekoliko godina. Šta je bio glavni emotivni začin za stvaranje ovog novog, stilski šarolikog izdanja, bes, rezignacija ili neka nova nada?

Mislim da je neka nova nada. Mislim da svi kolektivno polako izlazimo iz tog bijesa i rezignacije i da se stvari na Zapadnom Balkanu konačno raspetljavaju, pa makar i u kontekstu podjele interesa velikih sila. Ali barem ćemo malo da danemo dušom, od ovih, što se kaže, domaćih fašista.

Više pročitajte OVDE.