Wayne Coyne za Balkanrock: „Želimo da koncert bude zabava, a ne obaveza“

The Flaming Lips nam dolazi 22. juna u Luku Beograd, a Balkanrock je popričao sa frontmenom benda – Wayne Coyne.

Balkanrock: Kako je biti poslednji covek iz originalne postave koji je ostao u bendu, nakon što je Michael Ivins otišao kao jedini drugi preostali originalni član. Da ne pominjemo i to da je i dugogodišnji član Steven Drozd relativno skoro napustio bend.

Wayne Coyne: The Flaming Lips postoje od 1983. godine. To je jako, jako dugo vreme, i uglavnom sam ja taj koji radi stvari. Michael nikada nije bio naročito dobar muzičar. Radili smo mnogo stvari zajedno i prošli mnogo turneja, ali on nikada nije bio kreativac. Kada smo počeli, bili smo punk rock bend i on nikada nije pisao pesme niti radio takve stvari. Kada je Steven došao, bio je toliko neverovatan muzičar da je mogao da pretvori jednostavnu pesmu u veliku, raskošnu kompoziciju. Jednostavno smo radili slobodno, kako god da je to funkcionisalo. Ipak, mnogo puta sam i dalje ja taj koji radi stvari.

Ne želim da kažem da se ništa nije promenilo, ali ja radim toliko mnogo toga, da niko ko je imao priliku da saraduje sa mnom zapravo ne bi primetio veliku razliku. A Steven je oduvek bio narkoman i alkoholičar. Kako stariš, te stvari jednostavno uzimaju svoj danak. Malo po malo, kako je stario, sve manje je želeo da radi bilo šta. A ja mogu da radim i ne moram da čekam nikoga. Ima mnogo ljudi okolo koji bi uskočili i rekli: „Ja ću da pomognem!“.

Apsolutno sam voleo te momke, i ne radim ni sa kim koga ne volim. Ali ja sam star, znaš. Imam 65 godina, mada i dalje imam mnogo energije. Posle nekog vremena, njihove baterije su se jednostavno ispraznile i došli smo do tačke kada više nisu želeli ništa da rade. Kod Stevena je problem bio što je koristio previše droga i više nije mogao ni da svira, niti je znao da više ne može da svira. Teško je vući sa sobom starog čoveka koji jednostavno više ne voli da radi bilo šta. Nije voleo turneje, avione, hotele, bekstejdž. Nije voleo da svira koncerte. A ti si onda u fazonu: „Pa, to je bukvalno sve što mi radimo!“

Sa svim tim što je radio, morao je da bude pod ogromnom količinom droga da bi uopšte mogao da funkcioniše. Mislim, ja volim sve to. Volim da sviram i volim da putujem. Trudim se da prihvatim sve. Volim čak i ovaj intervju koji sada radimo. Posmatram to kao neverovatan život koji imam priliku da živim. Za mene, osećaj zapravo nije mnogo drugačiji. Da si oko mene, ne bi pomislio da je išta drugačije.

Balkanrock: Kakva je sada hemija u bendu? Radite li na nečemu novom?

Wayne Coyne: Da, radio sam na novom albumu ovde. Imam kućni studio, ali i drugi na oko tri minuta koji je pripadao našem prijatelju koji je morao da se preseli. Srećom, preselio ga je veoma blizu mesta gde živim. Takođe radim sa Daveom Fridmannom. Dakle, između ta tri mesta, svih tih tipova i mene koji pišemo muziku, imamo oko dvadeset novih pesama.

Sveli smo ih na trinaest koje ćemo objaviti. Sada samo pokušavamo da rešimo logistiku oko toga kako će album izaći. Mislim da će izaći za izdavačku kuću Jacka Whitea, Third Man Records. Možda krajem godine, a možda početkom sledeće. Jack je zauzet, upravo mu je izašao novi album.

Svi radimo zajedno. Mislim da će to biti najkul stvar ikada! Dave i mi smo imali mnogo vremena da radimo na tome i, j*bote, zvuči ludilo!

Balkanrock: Hoćete li svirati neke od tih novih pesama u Srbiji?

Wayne Coyne: Pokušaćemo. Ne znam uvek detalje rasporeda, ali imamo jednu novu pesmu koju već sviramo i niko je neće prepoznati. Kratka je i laka za razumevanje!

Sviramo uživo od 1983. godine i uvek smo pokušavali da to radimo na svoj način. Ne dovodimo samo neku standardnu produkcijsku ekipu za rok koncerte. A moja ekipa, mislim, oni su kao ljudi iz „Star Wars“! Mađioničari su, najkul grupa ljudi na svetu. Svi momci iz ekipe su kul. Nisu samo obični tehničari.

Zato i volimo da putujemo. To je kao „Star Wars“ – putuješ kroz galaksiju. Šta se desilo, donećemo neke kul stvari.

Volimo da sviramo! Volimo da budemo među ljudima i da budemo okruženi tom energijom, da gledamo druge bendove kako sviraju i da razgovaramo sa ljudima. Želimo da nastupamo. Mi stalno tražimo da sviramo na svim tim mestima. Uvek tražimo priliku da odemo na nova mesta. Postoji samo nekoliko mesta na kojima nismo uspeli da sviramo, a i dalje ih otkrivamo sve više. Tako da smo presrećni što dolazimo tu, bez ikakve sumnje.

Balkanrock: Zvanična najava koncerta pominje dupli set. Šta to tačno podrazumeva, ako želiš malo da otkriješ unapred?

Wayne Coyne: Mislim da neće biti baš puna tri sata, ali počećemo da sviramo, recimo, u osam uveče i sviraćemo dobrih sat i po vremena, a onda ćemo napraviti pauzu. Vremenom smo naučili da ljudi vole kada postoji pauza. Ne žele baš da slušaju muziku dva ili tri sata bez prestanka. To je jednostavno previše sedenja. A kada The Flaming Lips sviraju, želimo da ljudi budu puni energije, ne želimo da samo sede i ništa ne rade. Sedeti toliko dugo bez razgovora, bez gledanja u telefon, bez pića i ćaskanja sa prijateljima je jednostavno nemoguće. Zato odsviramo prvi set, koji je ceo album „Yoshimi Battles the Pink Robots“. Onda napravimo pauzu, pa se vratimo i odsviramo neke čudnije stvari ili neke od većih hitova. Ovoga puta mislim da ćemo odsvirati dosta materijala sa Yoshimija i sve naše najveće pesme u prvom delu, a onda se vratiti i odsvirati neke čudnije i duže pesme u drugom setu. Ali sve je prilično sjajno.

Ta pauza jednostavno svima vrati energiju. Možeš da budeš tamo dugo vremena, ali i dalje imaš priliku da razgovaraš sa prijateljima, da pogledaš telefon, da se socijalizuješ. Nije samo „ćuti i slušaj bend“. Mrzim to, ne postoji bend koji bih želeo da gledam tri sata. Baš me briga ko je u pitanju. Kada sam gledao Led Zeppelin 1977. godine, voleo bih da su odsvirali nešto zaista sjajno četrdeset pet minuta. Ali oni su svirali tri sata i bilo je užasno. Otišao sam pre kraja koncerta. Imao sam samo šesnaest godina.

To je jednostavno način na koji većina bendova nastupa. Mi pokušavamo da sve bude zabavno. Jeste umetnički i sve to, ali pre svega želimo da to bude sjajno veče za tebe i tvoje prijatelje, da izađete i čujete dobru muziku. Nije obaveza, već zabava. Puno energije. Volimo vas!

Balkanrock: Nadam se da ćeš doneti svoju Zorb loptu!

Wayne Coyne: Da! Ali moram da ti kažem – to nije Zorb! Kod Zorba si u lopti koja se nalazi unutar druge lopte. Tako da, u Zorbu možeš da se kotrljaš niz liticu, udaraš u kamenje i svašta. Bio sam u Zorbu i oni teže oko dvesta kila jer su napravljeni od mnogo gume. Ono što ja imam zapravo je samo jedan mehur. To je jednostavno plastični mehur koji se naduva i ja stojim unutra. Ali da, to svakako donosimo sa sobom, i ako uslovi budu odgovarajući, mogu da izađem iznad publike i da „surfujem“ na njihovim rukama i slično. Da, to radimo stalno.

Više pročitajte OVDE.