Mario Knezović (Zoster) za Danas: „Mi se zaista osećamo voljeno“

Zoster se ponovo vraća u Beograd, ovog puta 19. juna u Luku Beograd, a deluje kao da bend nikada nije bio kreativno življi.

Danas.rs je razgovarao sa frontmenom Zostera Mariom Knezovićem i dotakao se upravo te nove faze benda, priče koja se već mesecima razvija kroz pesme i spotove, ali i toga kako Zoster uspeva da ostane konstantno aktuelan, do te mere da njihove pesme često postaju soundtrack društvenog trenutka i života na ulicama regiona.

Pričali su i o glumi, pošto Mario poslednjih godina sve češće iskače i na filmu i u serijama, o tome kako nastaju njihove pesme, zašto istorija na Balkanu često više guši nego što nas uči i zbog čega koncerti za njega i dalje predstavljaju „stvarni život”.

Od 2009. kad ste prvi put svirali u Beogradu, do danas, izgradili ste baš specifičan odnos sa publikom u Beogradu. Deluje kao da je grad potpuno prigrlio Zoster. Kako ti gledaš na taj odnos i na način na koji je sve to raslo kroz godine?

Raslo je na najlepši mogući način, bez prisile i bombardovanja, bez toga da budemo marketinški proizvod. Sve je išlo od čoveka do čoveka. Ljudi su nas sami otkrivali i upravo zato nas i doživljavaju toliko lično. Kad sam nešto otkriješ, onda imaš osećaj da je to tvoje, dok prema stvarima koje ti se nameću često automatski razviješ otpor, čak i kada nisu loše.

Mi se zaista osećamo voljeno. Ljudi su nas otkrili za sebe i nekako nas posvojili. Taj proces je u početku možda bio frustrirajući jer se sve odvijalo sporo, ali mi je danas zadovoljstvo zbog toga sto puta veće nego da se sve desilo preko noći. Sve je zapravo bilo kako treba da bude.

Ono što smo uspeli jeste da naučimo publiku da zajedno sa nama raste i menja se kroz godine. I oni to sada od nas i očekuju. Mi smo isti ljudi, samo smo danas malo ćelaviji, nosimo naočare i drugačiji smo nego pre petnaest godina.

Da li je to sad možda mač sa dve oštrice jer ponekad deluje da baš često svirate u Beogradu?

Iskreno, ne razmišljam o tome na taj način. Time se bave ljudi koji rade menadžment i organizaciju koncerata. Moje je da dođem i budem najbolja verzija sebe, odnosno da ceo bend bude najbolji što može.

Iz iskustva mogu da kažem da ljudi dolaze na naše koncerte čak i kada ih imamo više zaredom. Nije im dosta i ne doživljavaju to kao „već smo ih gledali”. Mislim da je razlog tome što smo naučili da budemo stvarno prisutni na koncertu. To nije odrađivanje, nego trenutak koji se živi.
Koncert je stvarni život. Nepovratan je i neponovljiv. CD ili pesmu možeš uvek ponovo pustiti, ali koncert postoji samo tada i više nikada.

Svaki koncert me podseti koliko sve brzo prolazi i koliko zapravo ostaju samo tragovi koje utisnemo jedni drugima. A i vrlo je jednostavno — ako neko ne želi da dođe na koncert, neće doći. Doći će oni koji žele. S druge strane, Beograd je toliko veliki grad da u njemu može da se svira mnogo više nego što ljudi misle.

Koliko pratiš sve ovo što se dešava u Beogradu sa protestima? Vaše pesme, poput Bezbolnim palicama ili Policija se često čuju po ulicama, na protestima, po društvenim mrežama…

To su neki sinhroniciteti i to više nije u mojim rukama. Kada objavimo pesmu, ona više nije naša. Ljudi je koriste kako osećaju da treba i ja nemam potrebu ni da ih zaustavljam, ni da zabranjujem, ni da ih usmeravam. To sada pripada njima.

Mi smo u Srbiji gosti i Srbiji želim isto ono što želim svojoj deci. Toliko ću reći o tome.

Više pročitajte OVDE.