Mario Knezović (Zoster) za Insajder o muzici, Mostaru i istrajnosti

Frontmen grupe Zoster Mario Knezović već više od dve i po decenije pravi pesme koje zvuče kao da su nastale juče – o društvu koje se vrti ukrug, istoriji koja ne prolazi i ljudima koji pokušavaju da ostanu svoji. Od „Ko je jamio, jamio“ i „Banana stejta“, do novih stvari koje jednako precizno seciraju stvarnost, Zoster je ostao bend do koga publika nije došla kroz reklamu i nametanje, već ga je otkrivala sama, „od uha do uha i od usta do usta“. U razgovoru za Insajder Knezović govori o Mostaru, tranziciji, „kopanju po grobovima“, Gavrilu Principu, glumi i publici koju je Zoster godinama gradio bez velikih kampanja i marketinške podrške. Priča i o ličnim dilemama, strahu da ne slaže sebe, odnosu prema politici i istoriji, ali i o tome zašto je, uprkos svemu, najvažnije da čovek može mirno da zaspi.

Kada danas pogledate na početke Zostera, šta vam izgleda najverovatnije, da bend i dalje postoji ili da je uspeo da ostane svoj?

I jedno i drugo. Ali, opet, s druge strane nekako ne vidim drugu opciju. Ne znam šta bih radio drugo. Ono zbog čega me prođe malo i jeza je hrabrost koju sam imao da se to sve pokrene, da to toliko traje i da se nije odustalo od toga. Sada, u ovim godinama, kada pogledam nazad nije se previše razmišljalo i to mi je drago. Znači, baš smo slijedili srce i evo, nekako smo sad prešli više od pola puta, tako da nema nazad.

Deluje da su mnoge vaše stare pesme danas aktuelnije nego onda kad su nastale. Da li vas to malo plaši?

Nekada malo i da. Dosta stvari su neke vrste slutnji, ali meni se dogodilo puno sinhroniciteta u životu, toliko da znam da nije ništa slučajno. Toliko se puta to desilo da je nemoguće da su to slučajnosti. Ne pišem iz pameti, nego iz nekog osjećaja, iz nekih potraga, jer jednako ne znam neke stvari, kao ni svi mi, nego, ono, kao pretražujemo….

Šta bi današnji Mario rekao onom momku koji je pokrenuo Zoster početkom dvehiljaditih?

Izdrži! Ali mislim da ne bih mogao proći opet sve to. Kada pomislim na sve, to je bilo s takvom lakoćom i bez razmišljanja smo radili, ali ne bih se nikad vratio u svoje dvadesete godine, jer svi moji prijatelji su tad studirali medicinu – prva godina, druga godina, treća, četvrta, peta, šesta, završio, a ja još ne smijem reći da bih htio biti pjevač. Znaš, ja sam Hercegovac, odvelo me srce, slušao sam sebe i nisam imao nikada neki presing. Možda da je stari bio živ, on bi vršio taj neki, ajmo reći, realitet. Mama je ta koja mi nikad nije postavila pitanja niti govorila: „Ajde ti nešto, ono, ozbiljno.“ Ne radi se tu ni o potpori, nego samo me nije niko peglao, ali ni ulagao u mene – sve sam sam. Svaku svoju gitaru sam kupio sam, za prvu sam radio u CD shopu, kasnije sam od svoje muzike sam kupovao instrumente, koji su me nadahnjivali dalje da pišem.

Kada biste morali jednom rečenicom da objasnite šta je Zoster danas, kako bi ona glasila?

Zoster je bend koji traje, koji priča svoju priču koja je takva kakva je, koja nije ni ne znam šta, niti nešto bolja, ni gora. Ima svoju publiku koja je otkrila Zoster sama, jer nismo produkt marketinga i nekog nametanja i zato imamo takvu publiku, vjernu, koja je nas otkrila. Kada nešto otkriješ, onda je to tvoje. Znaš, nije to ono – vidiš lupa sa svih strana na radio stanicama, pa iskače iz paštete, nego su otkrili i onda su se vezali za to i vezali za nas. Ono što smo smo uspjeli je sačuvati se za sada, mada ko zna što nas još i koliko iskušenja čeka, da smo ostali dosljedni sebi i stalnim promjenama koje su naša karakteristika – mijenjanje i u svakom smislu i sazrijevanje. Dakle, mi rastemo kao što privatno odrastamo i starimo, i u skladu s tim pravimo muziku.

Beogradski koncert Luka Beograd 19. jun. Šta publika može da očekuje – više nostalgije, ili više novog Zostera?

Premijeru novog singla. Prošle godine smo imali premijeru prvog singla novog albuma „Ne okrećem se tata“. Kada se vratim, snimamo video spot i mislim da će nekih desetak dana prije koncerta izaći peti singl sa novog albuma.

Više možete pročitati OVDE.