Pozitivna geografija 25 godina kasnije

27.04.2009

Bajaga i Instruktori

Prethodni tekst deluje kao da je pomalo oštećen ili nedostaju određeni delovi teksta, ali mogu vam pomoći u tome da ga sredite. Evo prepravljenog teksta:

Bajaga i Instruktori, koji obeležavaju četvrt vek rada, nameravaju da obraduju publiku prvim remasterizovanim CD izdanjem njihovog čuvenog debija „Pozitivna geografija“ (1984).

U godini jubileja, planirana su i remasterizovana CD izdanja albuma „Sa druge strane jastuka“ (1985), „Jahači magle“ (1986) i „Prodavnica tajni“ (1988), koji su, zajedno s prvim albumom, učvrstili Bajagu i Instruktore kao jedne od najpopularnijih i najuticajnijih izvođača na rokenrol sceni bivše Jugoslavije.

Momčilo Bajagić, poznat kao Bajaga, u intervjuu za Long Play priseća se nastanka grupe Instruktori i otkriva detalje rada na albumu koji je presudno uticao na njegovu dalju karijeru.

„Ne znam da sam se ikada albumu radovao kao tom prvom. Čekao si ga i pripremao čitav život, a već za drugi imaš samo godinu dana. Prvi album je najlakše napraviti. Ako za prvi nemaš ideja, nećeš ih imati ni na sedmom. Možda nemaš iskustvo u zanatskom smislu da sve bude savršeno, ali debi album ima draž što je sniman u kući, ovamo i onamo. U principu ne bih ništa menjao od mojih snimaka. Ono što mi se ne dopada, ne znam kako bih sada uradio bolje. ‘Pozitivna geografija’ je odlična slika tog vremena. Goranka Matić je uradila odličan omot i snimila me u raznim skokovima sa gitarama, uz izmišljenu kartu sveta koju je nacrtala“, kaže Bajaga.

Long Play: U trenutku kada počinje priča bio si u jednoj od najpopularnijih grupa u Jugoslaviji, Ribljoj Čorbi, gde si imao prilično dobar status kao gitarista i, što je još važnije, kao autor. Kada se javila ideja o samostalnom albumu? Pretpostavljam da to u početku nije bila istovremeno i ideja o samostalnoj karijeri van Čorbe?

Bajaga: Prvo nije bila ideja specifično o albumu. Ja sam se 1983. godine preselio od roditelja u jedan stan u Kosovskoj 3. Bio sam u popularnom bendu, ali sam tek te godine mogao da preživim od toga. Tada se pojavilo čudo tehnike zvano Taskamov porta studio i to me potpuno fasciniralo, taj mali četverokanalni magnetofon, koji je u stvari snimao na običnoj audio kaseti. Bio je preteča današnjih kompjutera i tih fazona. Dosta je loše snimao sa gomilom šuma, ali si ipak mogao da na kaseti napraviš četiri različita kanala, za šta smo inače morali da čekamo neki studio i da za to platimo. Potpuno sam odlepio na to!

Živeo sam sam u stanu i vrlo često mi je dolazio u posetu Čika Milenković, Dejan Cukić i ovi njegovi iz Bulevara, a iz Čorbe Mipa i Vicko. Tada sam stalno nešto prčkao i Čiki sam snimio jednu njegovu pesmu na engleskom „Darling You Never Know How Much I Love You, I Love You So“. I to je jedan od prvih snimaka. Posle sam gomilu pesma za „Pozitivnu geografiju“ snimio tamo i rešio da snimim i pesme za samostalni album. Prenosio sam to sa tog četverokanalnog aparata na magnetofon i kada sam snimio jednu pesmu, pomislio sam: „Ovo će biti prvi singl, ovo će biti treća strana, ovo će biti prva pesma“. Samo sam neke stvari u Čorbi ostavio za naredne albume, jer sam bio između Čorbe i samostalne karijere i nisam hteo da bude nagle promene.

Long Play: Osim aparata, šta je još u tebi bio okidač za to da se odlučiš za samostalnu karijeru?

Bajaga: Pa do tada, Čorba je bila tipičan bend, koji je snimao album svake godine. Ustvari, u to vreme to nismo ni znali. Mi smo mislili da se to tako radi. Posle kada je Miki pravio prvu kompilaciju, shvatili smo da smo za pet godina izbacili četiri albuma. Između svakog smo svirali više od sto koncerata. Što znači da uopšte nismo razmišljali o bilo čemu drugom, sem o sviranju i pisanju pesama za Čorbu. Onda su došle pesme koje nisu bile tipične za Čorbu, ali nisam imao šanse da ih stavim na albume, jer je to bio već formiran bend i svaka promena bi bila veća od očekivane. Recimo, ne bi mogao „Tamnu stranu sna“ ili „Dok grad spava“ da stavim na Čorbin album. A ja sam imao tonu takvih pesama i nisam imao kome da ih ponudim.

Naravno, to su bili glupi razlozi, jer su Čorba i ja sve vreme bili rokeri i takve pesme bi mogle da budu na nekom od naših albuma. Ali, ja sam te pesme ipak izvukao i one su postale samostalne. Bio sam u situaciji u kojoj sam mogao da sebi dozvolim da nema hitova, jer sam već bio popularan sa Čorbom. Mogao sam da eksperimentišem, pa i da napravim neki loš album, ali sam imao dovoljno novca da ne propadnem. A da mi je album propao, propao bih ja kao producent, a ne kao član Čorbe. Jer, oni su ionako bili popularniji od mene. Međutim, albumi nisu propali i dogodilo se ono čega sam se i nadao, da stvaram karijeru koja je veća od benda. Jer bend možeš da smeniš, ali karijere ne možeš. Bend je tu da bi ti olakšao put, a ne da bi bio tvoj cilj. Bendovi dolaze i odlaze, ali karijera ostaje. Bendovi ti prave osnovu, na kojoj gradiš svoje prvo ime, a posle ti više nisu potrebni. Možda za neki novi početak, ali ne i za nastavak. Jer, kada već imaš ime, karijera je stvar tvog imena, a ne benda. Bendovi su neko tvoje predstavljanje, ali ne i ono pravo. To je kao kada dete počne da raste i da se osamostaljuje iako ga roditelji i dalje nose na rukama. Ako se ne osamostali, nikada neće odrasti. Jer, dete može da se osamostali samo ako zna da roditelji neće biti uvređeni.

Long Play: Kako si krenuo u potragu za svojim saradnicima?

Bajaga: Ne znam kako sam došao do svakog od njih. Verovatno sam ih izabrao iz onoga što sam znao ili čuo. Nisam imao prilike da sviram sa strancima, a ni da slušam muziku koja dolazi odavde. Naime, imao sam bend od svoje 15 godine, u koji sam ja dolazio odavde, a ne iz Amerike. Bio sam omiljen u nekom svom svetu i to mi je bio jedini svet. Nisam imao pojma ko je Elvis ili Mahalia Jackson. Sve sam to čuo posle, ali me nije zanimalo. Moji roditelji su imali gramofon, ali ga nisu uključivali. Znao sam za pesme „Blue Suede Shoes“ i „Jailhouse Rock“ samo zato što su bile na nekom njihovom hit-paradama, a ne zato što sam ih slušao. Onda kada sam otišao od kuće, nabavio sam prvo svoj prvi gramofon i slušao sam čitav dan ploče i pesme. I počeo sam da kupujem i svoje prve ploče. Uvek sam voleo da imam svoje stvari i svestan sam da moj rad može trajati samo dok su ovi iz benda zadovoljni mojim pesmama i ja njihovim sviranjem. Kad više ne budu zadovoljni, ja neću imati šta da tražim u Čorbi, jer ne želim da budem sivi miš. Hoću da budem slobodan i svoj. Hoću da budem pevač, a ne gitarski virtuoz.

Long Play: Koliko je vremena prošlo između kada si počeo da prikupljaš materijal za album i kada si ga snimio?

Bajaga: Ne mogu tačno da ti kažem, ali nekoliko meseci sigurno. Nije to išlo glatko kao sada. Sada napišeš pesmu za dan-dva, ali je gotova tek za dve nedelje. Tada napišeš pesmu i odmah je snimiš. Posle se pokaješ što si je snimio, ali je već kasno, jer je već snimljena i gotova. Naravno, ima tu i dobrih stvari. Imao sam sreću da sam sve snimio na magnetofon i da je to ostalo tako. Ima nekoliko pesama koje sam imao i koje nisam ni snimio. Nisam mogao da nateram Čorbu da ih svira, jer nisu znali te pesme. Recimo, „Plavi safir“ je bila jedna od tih pesama, koju sam ja napisao 1978. godine, ali koju sam prvi put snimio na albumu „Prodavnica tajni“. Naravno, ja sam prvo napisao pesme, pa sam ih onda snimio. A sad je to obrnuto. Prvo snimiš pesmu, pa je napišeš.

Long Play: Kako je izgledalo snimanje albuma?

Bajaga: Pa, snimao sam ga ovde, u Beogradu. To je bilo prvi put da snimam album ovde. U ono vreme, sve sam snimao u Londonu, u nekom studiju u kojem je snimao i Bob Marley. Tamo sam imao svoj studio, u kojem sam i živeo. Zato i kažem da sam ovde snimao album prvi put. Snimao sam u studiju, u kojem sam snimao i Čorbu. Prvo sam snimao bazu, pa sam onda dodavao solo pevače. Imam tu sreću da me prate dobri muzičari, koji znaju šta radim i šta hoću. Kad ne znam kako će neki solo zvučati, dam ga da svira Miroslav. On je jedan od retkih koji ima osećaj za to. Naravno, ima ih još, ali Miroslav je jedan od najboljih. Ako ne zna, niko ne zna. Na kraju albuma, pomislio sam: „Ako ovaj album propadne, onda ne znam šta je dobro.“ Naravno, album nije propao. Bio je to prvi singl albuma. I to singl na kojem se vidi da je album dobar. Jer, danas sve više ljudi kupuje singlove, nego albume. Jer, dobar singl je jasan znak da će album biti dobar. Jer, ako nemaš dobar singl, onda nemaš ni dobar album. Jer, dobar singl je samo drugo ime za dobar album. Jer, ako ti singl ne zvuči dobro, onda neće zvučati dobro ni ceo album.

Long Play: Negde sam ranije pročitao da je bila varijanta da si pesme davao na uvid Bori Đorđeviću i da ih je on birao za Riblju Čorbu, pa su zapravo na „Geografiji“ završile one koje nije uzeo za „Muzičare“.

Bajaga: Pa dobro možda ne baš tako bukvalno. Realno Riblja Čorba ne bi snimila „Tamaru“, „Male slonove“ i većinu pesama. Jesam bio ponudio neke pesme i mislim da se Bori verovatno svidela većina, ali „Tekila gerila“ nije baš bila u Čorbinom fazonu. Tada sam dao Čorbi „Muzičare koji piju“ i „Kada hodaš“, i nije mi žao što ona nije na „Geografiji“ jer mislim da su malo ipak različitog senzibiliteta.

Prvo je izašla ‘Pozitivna geografija’ dok je Čorba snimala album u Sloveniji. Onda su izašli ‘Muzičari’, odradio sam i turneju sa Čorbom i posle toga sam imao slobodno, pa sam otišao na Mljet. Tu su me odjednom zvali iz Čorbe da dođem, da idemo u Grčku na turneju. Pošto smo po prvom dogovoru bili slobodni celo leto, bio sam dogovorio da sviram radne akcije sa Instruktorima za neku sitnu kintu deset puta manju od one u Čorbi, ali obećao sam ljudima da ćemo ići. Iz Čorbe su me zvali da otkažem to i da se vratim s mora ranije, ali ja nisam hteo. I kad sam konačno sišao s broda, u Dubrovniku kupim novine, vidim da su ovi već uzeli Džindžera (Vidoja Božinovića) i Ćuturu (Nikolu Ćuturila).

Long Play: Tada ste u paketu iz Čorbe otpušteni gitarista Rajko Kojić i ti. Pretpostavljam da su odnosi unutar benda bili prilično loši?

Bajaga: Tada je bio već neki blesav odnos u celom bendu. U Ljubljani smo na snimanju albuma najduže bili Bata i ja, što je bilo suludo. Rajko je imao svojih privatnih problema sa gudrom, baš ozbiljnih, a i sa Borom se nešto nije kapirao. Bora je bio u nekom čudnom fazonu. Došao je dva puta na tri dana da otpeva. Imao je trenutke kad iz nekih svojih privatnih razloga ode sedam-osam dana i mi nemamo pojma šta se dešava, a radimo album Riblje Čorbe! Rajko je u početku bio dosta, pa mu je na kraju puk’o film i kad je snimana pesma „Ravnodušan prema plaču“ rekao mi je „ovde ima samo E mol i D dur, ti sviraj, a ja ću da zapalim“. Rajko je odsvirao puno tih lepih gitara na albumu samo što je bio malo onako, u bedaku. Ode tri dana u Beograd pa se vrati. Miša je isto dolazio pa odlazio.

Izdao sam solo album, koji je počeo da se vrti, razvalili smo Dom sindikata, ali sam imao mesto u Čorbi i trebalo je imati čuku da napustiš bend. Sigurno sam te godine u Čorbi zarađivao bar deset puta više nego sledećih godinu dana sa Instruktorima.

Long Play: Da li si bio zabrinut po odlasku iz Čorbe, kao tada vrlo uspešnog benda, i odlaska u nepoznato?

Bajaga: Nisam. Verovao sam da će biti dobro. Imao sam dobru ekipu. Uostalom malo mi je bilo dosadilo. Meni su najlepše uspomene iz Čorbe od ’79 do ’81. Već ’82 je bilo… mislim da je super što se tako završilo. U to vreme je Čorba išla na turneju na kojoj je svaki član imao posebno svoj plakat. Pet posebnih glava. Izgledalo je malo nenormalno, ali nismo imali nijedan plakat kao bend. To je govorilo o situaciji u bendu.

Long Play: Iz Čorbe nikog nisi angažovao da ti svira na albumu…

Bajaga: Oko albuma sam imao dobar vajb od Vicka, ali hteo sam da napravim nešto što nema veze sa Čorbom. Bilo mi je dovoljno što me znaju kao gitaristu Čorbe i sad još neko iz benda da mi svira na ploči, ne bi išlo.

Long Play: Kako je album dobio ime „Pozitivna geografija?

Bajaga: Moja ideja. Sve pesme su bile kao neka putovanja. „Tamara“ kao Rusija, pa „Kosooka“, „Mali slonovi“ od „Cejlona do Burme“, pa „Berlin“. Ispalo je da stvarno tu ima geografije a da je čitav stav pozitivan. Mislim da je to super bio naslov. A ime bendu je dao Peca Popović.

Pecin časopis Rok je bio pokrovitelj koncerta u Domu sindikata, štampali su nam plakate i flajere. Stvarno su nam puno pomogli, a pogotovo Peca oko organizacije koncerta. Znali smo da tu nekih para ne može biti. Ne znam šta je više bilo, nešto oko poreza, pa smo potpisali specijalni govor da je naš honorar za koncert jedan dinar! Peca me pitao kako se zove bend, a ja sam rekao javiću za dan-dva. Međutim nisam mu javio ni tri dana kasnije, a kako je čovek imao rok za štampanje plakata, jedno jutro me zove i kaže: ‘Vidi ja sam stavio ‘Bajaga i instruktori pozitivne geografije’. I tako smo se zvali cele prve godine.

Long Play: Prvi koncert si održao 12. aprila 1984. godine u zagrebačkom klubu Kulušić, ali je ime Instruktora zaživelo tek na drugoj svirci, odnosno vašem prvom nastupu u Beogradu 21. aprila u Domu sindikata. Šta se tu sve dešavalo?

Bajaga: Pre Beograda u Kulušiću smo nastupili samo kao Bajaga i bend. Urednik u Kulušiću je bio Dražen Vrdoljak, stvarno genijalac čovek. Imao je neku redovnu foru sa svirkama, čuo je album, dopao mu se i pitao me ‘možeš da skupiš neki bend i dođeš’. Kulušić je primao nekih 500-600 ljudi, a pravo da ti kažem bilo ih je 200-300. Ali stvarno je bilo fantastično jer nikad pre toga nisam svirao sam. Već sledeći put kroz dva-tri meseca imao sam rasprodana dva komada u Kulusicu.

U Beogradu je prvi bio Dom sindikata i to smo razvalili i prodali sve karte. Razne ludosti smo radili. Prvo je bilo fora da smo cepali karte i rukovali se sa svih 1.800 ljudi koliko je došlo na koncert. Žika je sa megafonom išao po holu i terao ljude u salu, jer počinje koncert. Krenuli smo sa ‘Pustite me druže’, a onda je Žika pojedinačno najavljivao svakog člana benda. Na kraju je bilo: ‘Ali ko na ovoj bini fali? Da li je to on? Da to je on!’ Najavljivao me kao da sam Elvis Prisli! Za svaku stvar nešto se na bini desilo. Na „Malim slonovima“ bacani su veliki metereološki baloni u publiku, koja je mogla da igra odbojku.

Long Play: Svirali ste čitav album, ali i neke stvari kao „Afrika“ koju si radio za Zdravka Čolića.

Bajaga: Svirali smo ‘Afriku’, ‘Tvoje oči’ i ‘Kada hodaš’, jedino nju od Čorbe. Žika je pevao ‘či bu či ba’! To je bilo fantastično! Pevao je pank verziju Ljupke Dimitrovske i to u ženskom licu! Svirali smo dve neke zajebancije koje nikad nisu nastale kao prave pesme „Ne daj se za novce“ i „Ne prolazi pored mene kao pored turskog groblja“ od nekog Cveletovog druga tekst, koji se peva sa slovom r, ovako: ‘Ne pvolazi poved mene kao poved tuvskog gvoblja, kao vobovlasnik pored cvnog voblja“. To su bile neke stvari kojima smo se dovijali da popunimo program.

Long Play: Kako si sastavljao bend?

Bajaga: Znao sam od početka s kim bih voleo da sviram i ekipa se pronašla odmah u početku. Imali smo problem klavijaturiste. Bata naravno nije mogao, a Rade je super bio muzičar, ali ipak malo stariji od nas. Sada se bolje kapiramo Rade i ja nego onda. Čekali smo da se Loki vrati iz vojske. Žika je uvek bio tu i Vlajko, odličan bubnjar. Tu su bili Cvele, Nele i Dejan. Ta postava je trajala prva tri albuma.

Bajaga o pesmama na „Pozitivnoj geografiji“:

Berlin

Moje ?ale je bio u partizanima već sa 16 godina, od 1943-44. Bio je klinac i stvarno su bili u fazonu da idu na Berlin. Ali pošto su uglavnom išli pešaka, dok su stigli do nekog mesta u Austriji u međuvremenu je Berlin pao. Kad je pesma nastala bilo je vreme pre pada Berlinskog zida i pesma je imala i drugo značenje. Meni je to bila simpa muzička tema i Bati se svidela. Bata je svirao na mini-mugu, a gitare Krle.

Mali slonovi

Teško je objasniti zašto čovek pravi neke pesme. Ona jeste kao za klince, ali nisam je radio kao pesmu za decu, mada će možda ostati kao takva. Bilo mi je interesantno da jugoistočnu Aziju u kojoj do tada nisam bio prikažem kroz „azijske lepe devojke češljaju svoje uvojke“.

Poljubi me

To mi je prvi dobar snimak. Ne mislim pesma kao pesma, već snimak. Volim „Dobro jutro džezeri“, „Zmaj od Noćaja“ i „Grad“, kada se potrefilo još ono nešto više, uz to što je dobra pesma. To je jedna od boljih pesama na albumu.

Limene trube

Hteo sam jednu baš pank stvar. Napravili smo zato trube da budu malo nadrndane, a Krle je fenomenalan solo svirao… Stihove „ljudi beže, ljudi odlaze“ ne znam šta mi je bilo da ih napišem baš tada. Sigurno je da se nešto osećalo… Privatno sam imao frku da idem u vojsku i te limene trube su me i na privatnoj liniji malo zezale. Govori šta je meni sve padalo na pamet da ne odem u vojsku.

Znam čoveka

Tu temu sam iskoristio i sličnu verziju uradio prošle godine za film Darka Bajića „Na lepom plavom Dunavu“. Tekst je inače o jednom mom prijatelju iz kraja, iz Zemuna. Bio je bubnjar i odavno je umro. Ta njegova priča me zaintrigirala.

Tekila gerila

Tada je bilo puno priče o Sandinistima, dosta frke po Kolumbiji, Peruu, ovo-ono u Južnoj Americi. Meni je „Tekila gerila“ bio simpatičan ugao gledanja na te stvari. Uz to hteo sam da imam neko opravdanje da radim latino muziku. Dovedeš trubača, a on se oduševi jer ga niko nije pitao deset godina da svira nešto u latino stilu. Uvek sam voleo različite stilove, i onda mi nikad nije bilo dosadno da radim albume, jer su bili vrlo različiti. Muziku shvatam kao vrlo šarenu i zabavnu stvar u kojoj je čoveku sve dozvoljeno. Ne postoji stvar koju ne bih probao da uradim u muzici.

Marlena

U to vreme sam mnogo voleo Lu Rida, i takav neki rok, a „Marlena“ mi je dobro zvučala uz Marlen Ditrih. Tu je „Berlin“ pa ajde sad malo i Marlena.

Kosooka

Egzotika. Hteli smo i to. Jedino sa njom nisam zadovoljan. Tad sam bio mnogo pametan, pa sam mislio da može da se napravi pesma da ima samo jedan akord, E dur. Bata me pitao „je l’ može da bude još neki akord?“ Ja sam bio u fazonu: „Ne, ne, ne! To je odlično, sad ćemo minimalizam totalni“. Sada bih da može dodao i H. Jednostavno ne mogu sve pesme da uspeju.

Tamara

Kad sam pravio „Tamaru“ nisam bio u Rusiji. Napravio sam gomilu faktografskih grešaka. Neva i Ermitaž su u Lenjingradu, a Teatar Boljšoj u Moskvi. Ne bi Tamara sad živela i u Lenjingradu i Moskvi. Rusi se nisu bunili, njima je bilo simpa. Spira se setio da nađemo neku ribu da nešto ispriča na ruskom, bilo šta. Ali ne možemo da nađemo neku da ima dobar akcenat. Sve znaju ruski, ali onako. Spira se seti da svaki dan na radiju ima vodostaj na ruskom! I mi snimimo ribu sa radija što čita vodostaj! Tako da u „Tamari“ čuješ da je Dunav kod Bezdana visok toliko, a kod ovoga grada toliko.

Pustite me druže

Najstarija pesma na albumu. Radio sam je dok su ostali iz Čorbe bili u vojsci. Nisam znao šta da radim sa sobom i imao sam bend Frka sa Cveletom. Kod Enca Lesiša smo imali prazan termin i snimili smo je, pa je bila u emisiji „Rokenroler“. Čak je bila neka švaka, ne znam ko je o tome odlučivao, da pesma ide na „Paket aranžman“, ali na kraju nije odgovaralo što sam bio gitarista Riblje Čorbe. Bilo mi je žao što nismo uspeli da je savršeno snimimo, pa smo je ponovo uradili za album. To je iskustvo tada tinejdžera sa dugom kosom u Beogradu. Nisam hvala Bogu imao iskustva da me panduri prebiju ili hapse, ali vrlo često je bilo ono kao „ustanite sa pašnjaka“. Što kaže moj drug Radovan Hiršl u knjizi „Žvaka za ludaka“, sede oni na Kalemegdanu, dolazi im policajac i kaže „Ustanite sa pašnjaka“. Kažu mu „care nije ovo pašnjak nego travnjak“. Pandur kaže: „Nemoj da izvadim pendrek, pa svi da pasete i da vidite da je pašnjak!“ To je Radovanovo iskustvo, a „Pustite me druže“ je slično tome.

Papaline

Nisam znao Suzanu Petričević ranije. Spira je rekao da ima drugaricu koja zna da peva. Pesma je bila zajebancija, zato što smo se stalno vozili autoputem i tu su bile ‘plaćaone’ (naplatne rampe) i te fore. ‘Papaline’ su bile smešne i Zagrepčanima i Beogračanima. Papaline su nama bile mnogo smešne jer smo znali da postoje sardine ali ne i ribe koje su još manje. Pošto je teza pesme da su „sve pesme ljubavne ljigave i gadne“ onda sam razmišljao šta ima nešto malo i ljigavo.

Potrefilo se da mi je prva turneja u Čorbi bila da smo pratili Darka Domjana koji je pevao ono „Potonula suncu lađa“. Bio je u totalno bezveze fazonu i snimili smo ga jednom da je kupio vina, ali da pije sam. Razmišljali smo šta bi mogli da mu uradimo, pošto je nervirao sve. Dogovorimo se da, pošto sam svirao ritam gitaru i davao mu intonaciju, da pesmu koja je išla iz F odsviram iz Fis, a bend iz F! To je zvučalo grozno. Prateći njega dobio sam inspiraciju za „Papaline“.